Prosvetni glasnik

112

Ироекетни Гласник

Хрвату Шегвићу „као песнику" посветио „једну добру страну", а Србину Луковићу неколико редака. То је нетачно, јер нисам у опће назвао и приказао Шегвића као „пјесника", док сам Луковића оцијенио као добра песника. Опширност о Шегвићу иде на рачун његове библиографије, која је велика, док је малена у Луковића, јер је издао само једну књижицу. Мој однос према Србима познају Хрвати врло добро. Г. Богдановићева оптужба мора да је смијешна Обзору и Хрвашу, који ме нападају због србофилства. Г. Богдановић приказао ме као „историчара" савремене хрватскосрпске књижевности. Нити сам се ја с Прегледом приказао као историчар, нити је мој Преглед историја савремене хрватско-српске књижевности. Нарочито сам књигу назвао „Прегледом" а не „Историјом". Историја се не може даши о текућему моменту, може с.е само дати неки Преглед. Историја објашњује узрочни сплет појава и може да покаже сву релијефност, узвисине и пличине, у литератури. То се може дати из неке временске дистансе. Позната је ствар да су неки и највећи и најгениалнији крит^чари умрли с уверењем да међу њиховим савременицима нема великих пјесника (случај Бјелинскога према Достојевскому). Тек историја може да буде праведна, тек она има посла са готовим, довршеним појавама, док Преглед хвата појаве често само са једне стране. Преглед наликује филму у којему се све креће и чини илузију живота, а историја је слична правој драми у којој је све нутарњим каузалитетом повезано. Отуда претргнутост Прегледа а сувислост Историје. Морао сам да се ограничим на Преглед, па сам остао лапидарап и често површан, јер нисам имао ни довољно материала да продрем у суштину неких писаца. Само сам приправио пут историчару. Са тг>га стајалишта није био праведно оцијењен мој Преглед, осим од чешког научњака д-р К. Паула, који је дао већ неколико ваљаних студија о нашој новијој књижевности (8а $ор1з рго тос!егт ЈИо1о@и), и осим од Г. М. Бартулића у сплитској Новој Доби (у броју од 5 новембра 1921). Већина мојих критичара тражили су чега опће нијесам ставио себи у задатак. Таково је критичарство врло удобно, јер може да изнесе безброј привидних приговора. Да се још једанпут вратим приговору да сам тобоже показао неко иерасположење против српске књижевности. Пада ми на ум што је о мојему раду о Књижевносши у Босни и Херцеговини написао г. 1911 у Босанској Вили Владимир Ћоровић: „Осим тога, књнга г. Прохаске има једну одличну особину: она је писана хладно, објективно, без и мало шовинистичке тјесногрудности, без и једне баналне алузије на наше толико очајне националне прнлике. Ово је »рлина', која данас у овој