Prosvetni glasnik

Б е л е ш к е

125

Француске схпуаеншкиње. — Према једној скорашњој статистици, на Факултету Књижевности у Паризу има 1277 студенткиња, од којих су 902 Францускиње. На првој партији бакалореата (бакалореат се полаже у два дела), било је 1281 кандидаткиња; од њих је мало више од половине (тачно 669) положило испит. Проценат је без мало исти као и за младиће. Међутим, 1914 било је на париском Факултету Књижевности свега 509 студенткиња. На осталим факултетима може се констатовати слично увећање: за науке, број студенткиња је порастао бд 260 на 552; за медицину, од 213 на 682; за фармацију, од 69 на 171; за права, од 58 на 510. Укупно, данас има на Университету у Паризу 3192 студенткиње, док их је пре шест година било 1209. Тим поводом, лист Ехсе1з!ОГ интервјуисао је прошлог месеца Г. Апела, ректора париске Академије, о вредности студенткиња на његовом Унив^рситету. Г. Апел је рекао између осталога: „Ове девојке, по мишљењу свију њихових професора. толико су исто бриљантне, издржљиве и трудољубиве колико и најозбиљнији ученици. Можда се код њих опажа мање имагинације и персоналности но код студената. Пвслушније, дисциплинованије, оне имају мању оригиналност... Ја налазим да се треба радовати што се увећава број интелектуалки: резултат тога може бити само изврстан за француско друштво". Анортална деца. — Поводом анормалне деце, један дански педагошки лист истиче потребу да се она познаду још при њихову ступању у школу и одвоје засебно, једно да би се редовни разреди ослободили овога баласта, и друго, да би се од ове деце извукло све што она могу дати. За то су потребни нарочити услови. Најпре, да школа која прима ову децу не носи име које ће бити страшило за родитеље и које ће самој деци означавати њихову недовољну развијеност Тој школи се, очигледно, намећу нарочити методи. Што се тиче интелектуалног развитка, ништа га тако не помаже као ручни рад, методично предаван. Цртање је тако исто од велике помоћи. Настава треба да буде нарочито усмена; и то је природно, пошто је треба прилагодити посебној природи сваког детета појединце, његовим укусима и његовим способностима. Разуме се само по себи да пажња наставникова треба да буде нарочито управљена на морално васпитање; да, ако се нађе деце која су сасвим непокорна, не треба се устезати да се она издвоје, као што се издвајају заразне особе. Мешовише школе. — У првој половини средњег века није било ретко — пише један скандинавски лист — да су дечаци и девојчице учили заједно у манастирским школама. Али, како су црквене власти биле томе из принципа противне, тај обичај се мало по мало изгубио. Латинске школе и университети били су отворени само за мушкарце. Тек у основним школама после Реформације налазимо помешану децу оба пола, и то из разлога чисто економских. На крају прошлог века, опет се стало претресати питање о мешовитој настави, али сада с педагошког гледишта. Његове присталице истичу да није природно васпитавати одвојене једне од других дечаке и девојчице. Јесу ли они одвојени у кући? Далек > од тога да буде штетно, заједничко васпитање пружа ту корист, с васпитног гледишта, што ту сваки пол врши на други пол утицај својих властитих особина. Дечаци, на пример, постају тако мање груби, а девојчице добијају при том несумњиво што постају мање девој- '