Prosvetni glasnik

202

Просветни Гласник

техника и све друге области културе дођу до развитка у коме се данас налазе код признатих цивилизованих народа на западу. Живот и искуство уче нас да права вредност једног народа много више зависи од васпитања и карактера његових појединаца, него од форме његових институција. Његову вредност и културу не представљају ни најсавршеније законодавство, ни најидеалније политичке и друштвене институције, већ збир радне енергије и грађанских врлина претежне већине његових појединаца. Законодавство, политичко и друштвено уређење даје се лако копирати, али се навике и карактери једног друштва и народа не дају брзо и лако изменити. За прво су довољни мудри појединци, у којима ни наш народ не оскудева; за ово друго, напоран и истрајан рад многобројних појединаца читавих генерација. Нису најзаслужнији за један народ људи који воде идеалну акцију за политичким и друштвеним променама, за модифицирањем закона и друштвених институција, већ оЉ који својим некористољубивим истрајним радом и одобравањем других на рад помажу друштво да се културно подигне и усаврши. Нарочито многи, покадшто и врло умни људи, живе у заблуди да су државне установе, устави и закони од првенствене важности за културни развитак и напредак једног народа. Они несвесно бркају услове друштвеног живога, чији развитак почива на нагону самоодржавања, на простом егоизму, са институцијама које чине суштину друштвеног уређења. Ми не оспоравамо законима и државним институцијама њихов значај за убрзање културног напретка и њихово културно васпитно дејство, али налазимо да је то сасвим на свом месту, да, су закони и друштвене институције, и онда када су најидеалније, недовољне да друштву пруже оно што су појединци у стању да постигну својим личним радом. Модерна држава Има задатак да својом владавином осигура у друштву ред, да створи потребне услове за слободан рад, за неограничени развој радне снаге у свима друштвеним редовима, и да свакоме појединцу обезбеди неограничено уживање плодова његовог рада. Изван моћи је државе да она људе направи племенитим ако су они сурови, да их направи вредним ако су они ленштине, да их направи добрим ако су они рђави, једном речју, да их направи културним ако су они без културе. Она на људе, у том погледу, преко свог законодавства и својих институција, може корисно утицати, али ће ипак крајњи успех највише зависити од њих самих, од њиховог сопственог живота и рада. Тако исто, има опет људи и јавних радника који сматрају да су влада и форме владавине у једном народу све, да од ових фактора зависи културни напредак, срећа и благостање народа. И док појединци од оних који овако на ствар гледају, мисле да се максимум народног напретка може постићи само владавином једног просвећеног апсолутисте, дотле други сматрају да се то даје постићи искључиво владавином народа