Prosvetni glasnik

Словенство и Русија по Достојевском

259

јевски кад тврди да и појединац и цео народ, ма како дубоко да падне, опет има у себи божанску искру и способност да се дигне и да узлети опет горе у висину. Није питање у томе да ли има право Достојевски што верује у Бога и у човека: то је ствар не само субјективне психологије, него и ствар епохе у којој човек живи... Али питање је у томе да ли може човечанство без ове вере уредити свој живот мање више срећно, мање више човечански. На ово баш питање Достојевски одговара негативно: не може. Ово уверење је Достојевски стекао тешким искуством. Као младић, он је учествовао у једној револуционарној завери; последица је била за Достојевског — дугогодишња робија. На тој робији се он упознао са патњом и са руским народом, и то у његовим најгорим елементима. И неочекивано је изнео из овог тешког живота заједно са робијашима — веру у Бога. веру у човека и веру у свој руски народ. Ту је Достојевски дошао до уверења да се побољшање друштвеног живота не може постићи револуционарним насиљем, да се друштвена правда не ствара и не измишља од стране појединаца, ма колико да су паметни и добрих намера. Ту су се, на робији, у опште конструисали погледи Достојевског на свет. Хришћански идеал — то је оно што мора бити на првоме месту у животу појединца и у животу целог друштва: идеал смерности, љубави према ближњим и пожртвовања. Без овог идеала не може се ништа. Тај хришћански идеал, по Достојевском, изгубљен је одавно у католицизму, пошто је католицизам истакао на прво место у животу цркве земаљску власт. Тај хришћански идеал се сачувао у' православљу. Али треба подвући да Достојевски има на уму не оно званично православље које је дуго време било, као важна тачка, у програму руске политичке реакције, не православље оних о којима се каже у Јеванђељу: „уснама поштују ме, а срце њихово далеко стоји од мене", не православље које се састоји у црквеним обредима и формалној страни црквеног живота. Достојевски има на уму онај дух православља који се кроз векове чува у руском народу. Из свога дугогодишњег проучавања руског народа, Достојевски је изнео уверење да је овај руски народ, који сам себе назива „православни", а који најгорег злочинца зове „несрећником", да је тај народ сав прожет хришћанском смерношћу, са знањем своје грешности и жудњом за правдом, те је увек спреман опрати свој грех подвигом. У овом смислу Достојевски оштро протуставља прост народ интелигенцији, предлажући овој последњој да се смири и да се приближи своме народу. Шта је ово? Разочарање у цивилизацији, у култури? Слепо идеалисање свога народа?... Нити једно, нити друго, него само дубоко и свестрано схватање појма о душевном развитку... Старо питање о култури и моралу стоји заиста с тим у вези... И колико је истакнутих умова дошло до закључака који нису никако по17 *