Prosvetni glasnik

Душа код животиња

465

•човека, то је лшрално осећање. Да ли се може говорити о моралном осећању код животиња? Метафизичари придају моралу апсолутну вредност, и то је једна од њихових крупних заблуда. Моралност је била различита у разна времена и на разним местима, и према томе она, као релативна човекова тековина, зависи од многобројних фактора. Основна претпоставка сваког морала јесте заједница, заједнички живот двеју или више индивидуа; то значи да ван заједнице моралност не може постојати. Како је првобитна заједница, животињска као и човечја, почивала на праву јачега, на инстинкту грубијанске саможивости и на бризи за подмирење најужих интереса, природно је даје првобитни морал могао бити само безобзиран, насилнички и егоистичан морал. Заиста, у доба човечанског детињства, када се човек батргао у понору своје духовне ограничености, морални појмови били су и сувише примитивни и бедни уупоређењу према нашим појмовима. Зар није Аристотело бранио установу ропства као друштвено добро ? Зар није убијање странаца важило некада као морално дело? Није ли се спаљивање иноверника сматрало у средњем веку као акт богоугодности? А у доба промискуитета, када је човеку породичан живот био непознат, мужјак је насилнички задовољавао своју бестиалну страст над немоћном женском, а о породу није водио никаквог рачуна — баш онако исто као што и сада поједине животиње не воде рачуна о своме породу. Кад домаћин из каквог дивљачког племена своју жену преда у наручје новому госту на привремену употребу да би на тај начин манифестовао своје поштовање према њему, онда — је ли то морално? Има племена код којих се силовање усамљене женке сматра као допуштена радња. Допуштено је и љубавнику да отрује мужа своје љубазнице. А ако се двојица заљубе у исту жену, они се просто договоре да је убију да би на тај начин свој спор пречистили. И данас, у времену високе цивилизације и опште просвећености, ми с најмирнијом савешћу, готово с гордошћу, изводимо ствари које строгог моралисту скандализирају. Ратно крвопролиће свакако није доказ људске честитости. У међународним односима сила још увек иде испред права. Ми наводимо ове примере да докажемо чињеницу да човек, чак ни овај данашњи човек који -себе сматра хуманим и моралним бићем раг ехсе1Лепсе, у ствари често није ништа друго него животиња, испод чијег се плашта моралности крије брутална животињска нискост. Е па када људи имају оправдања да буду неморални, зашто не бисмо то оправдање дали и животињама? Њихово право на неморал је веће, јер је њихов ум неразвијенији. А ако. се међу њима ипак нађу и такве радње које би се могле квалификовати моралним, онда та животињска моралност мора у толико више да привуче нашу пажњу. Па има ли међу животињама жаквог морала? просветнп глдснпк, ,п књ., 7. п 8. св., 1922. 30