Prosvetni glasnik

Психологија сиротне деце

481

којима деца живе, знајући општи дух њихове понизности и дубоког поштовања, знајући положај њихове сопствене беде, за немирну, одлучну и дрску децу која у себи имају борбеног отпора и одлучности, ја имам осећање најдубљег дивљења и највеће симпатије. Наша деца из богатијих класа могла би нам такође дати по који одлучан и дрзак одговор само зато што су тако васпитана, али код пролетерске деце, која од почетка свога живота осећају беду у свему, одлучност и борбеност јесу почетни знаци економског ослобођења и формирања борбеног карактера. По-знавала сам једног малог пролетера од девет година који имађаше све особине једнога доброга детета. Без матере а са старим оцем бескућником, који му даваше да једе само једанпут дневно, Берђе беше ипак достојанствен и одлучан. Кад је први пут ушао у школу, видео је да нека деца пружају руку својој учитељици, а друга је поздрављају климањем главе. Берђе је међутим одважно пришао и пружио руку учитељици, тражећи да се поздрави и са управитељем школе, као и са осталим учитељицама. Он је код себе имао велику дозу личне доетојанствености, и док се остала деца не стиђаху да иду поцепана и прљава, он се стиђаше. Своје подеротине скривао је р.уком и крпио их сам. Од неке црвене материје био је направио једнумашну. Косу је зачешљавао, а руке, врат и уши беху му увек чисти. Али он имађаше и једну огромну жудњу за учењем, за постигнућем нечега, али такву жудњу каква се ретко јавља код деце, а нарочито код деце пролетера. Његови другови и у школи говораху својим диалектом, док он говораше правим литерарним језиком и труђаше се да употребљује све изабраније речи, те ми је често долазио да му објасним значења појединих нових речи које беше чуо. Читао је све што му дође до руке, па и парчад од појединих новина. Са једне географске карте беше сам научио сва имена престоница, река и брда, и кад изађемо на одмор, чешће ми прилазаше и мољаше ме да разговарамо ма о чему. Остали његови другови не знађаху ништа друго до да доцније постану крпачи или дунђери и да не иду више у школу. Међутим, мали Берђе већ осећаше да треба да живи каквим вишим интелектуалним животом. Он чешће говораше како ће непрестано да иде у школу, како ће да постане доктор, па не само доктор већ и професор, али не онакав као у школи, већ професор над професорима, и једном приликом ми са безазленим хвалисањем рече: „Знате, наша школа ми се много допада. Је ли њу издржавају господа? Кад ја будем велики, сав новац даћу само за школу". Једнога дана дође једна госпођа да обиђе дечицу у школи и са собом беше донела један пакетић бисквита. Кад хтеде да им их подели, увиде да дечице има више него бисквита и да ће нека остати без њих. „Ко хоће сам да се одрекне бисквита?" беше им управљено питање, и ниједно дете не хтеде их се одрећи изузев Берђе, који међу њима ■беше сигурно најгладнији. Он је ово учинио само зато што други не просветнп гласник, и кн>., 7 п 8 св., 1922. 31