Prosvetni glasnik

Психологија сиротне деце

483

племенитом пакетићу бисквита. „Али, молим вас, каквих бисквита?" рече ми она зачуђено. И кад смо испитали ово дете, дознали смо да је оно само купило те бисквите за оних двадесет пара које му ја бејах дала. Малом пролетеру изгледало је да су ствари за јело најдражи поклон који се може учинити, лепши и од цвећа, и од слика, и од свега. А он је овај поклон учинио у име своје мајке, јер му је изгледало боље да он потекне од какве озбиљније личности, а он је остао да ужива само у томе што је то била његова сопствена инициатива." Једна друга ствар такође је достојна да се забележи код ове деце, а то је извесно филозофско осећање живота. За многу децу породични живот је доста тежак, јер се у њему многа туку, малтретирају и остављају самима себи, те су према породичном животу доста индиферентна. Једнога дана упитах их: шта је најгоре шго један човек може да уради, и неколико њих ми одговорише: „Да лаже". Али многа од њих одговорише ми искреније: „Да се опија". После «и почеше врло лепо објашњавати: „Пијан човек туче све редом". — „Пијан човек узме сав новац и не остави ништа код куће". А кад сам их упитала: кад су видели пијаног човека и где, многи ми од њих са одвратношћу одговорише да су видели свога оца. Једно од њих тада упитах: „Па кога онда највише волиш?" И оно ми је одговорило: „Своју маму, јер ме она не туче А отац те туче? — Ах, да! — Можда ти не слушаш? — Није, него кад се опије!" И тако причају ствар просто и без икаквих коментара, сматрајући да би била за њих кривица све то сакрити. Наравно да никога нисам чула да за то оптужује своје родитеље, па макар он био и жртва најгорег и најсуровијег поступања. Једном приликом била сам и сама сведок једног карактеристичног факта. Једног дана дође да походи школу неки заинтересовани човек који увек доносаше деци по какав поклон. Неколико минута после његовог доласка дође ми један дечко, збуњен, да ми саопшти како је неко псето ујело његовог друга. Кад смо позвали дечка себи, он нам је плачући показао руку на којој су стајали трагови скорашњег уједа, и упитан о том догађају, давао нам је нејасне одговоре, као: да се не сећа да ли псето беше велико или мало, и да се не сећа је ли уједено пре поласка у школу или пак за време самог идења за школу. Учитељ му је саопштио да ће одмах да га води у болницу, и заиста повео га је, али су се после пола сата вратили, и учитељ ми је изјавио како псето није ујело дете! На улици учитељ је казао детету да ће прво да. га води код његове мајке да јој објасни ту ствар, али је дете плачући изјавило како апсолутно не сме да иде мајци, јер ће она да га грди, а можда и туче. Учитељ је онда сам отишао код дечје мајке и обавестио је да је њено дете ујело неко псето у руку, али му је она оштро одговорила како су то њене ствари, како не дозвољава да се нико меша у њене 31*