Prosvetni glasnik

Психологија сиротне деце

485

зашто једно дете од подужег времена не долази у школу, па смо га нашли у кревету свег црвеног од богињица, заједно са његова два мања братића, и о свима њима брињаше се њихова сестрица од девет година. Отац им беше у затвору, а мајка на раду у некој фабрици од јутра до мрака, и не могаше да дође кући изузев један пут дневно, да подоји своје дете од четири месеца. И тако дете беше остављено по цео дан својој сестрици од девет година, која му мењаше пелене, храњаше га, итд. Ова девојчица не знађаше ни да чита ни да пише, јер је походила школу само шест месеци. Пре три године била је почела да је походи, па је морала да је прекине и да остане код куће као „дојиља" својој сестрици, а кад јој сестрица порасте, онда ће можда добити другу сестрицу, којој ће такође морати да буде „дојиља". „Кац порастем ја нећу да се удајем и имам децу, јер, ето, око њих има много да се ради!" рече нам она, А затим поче да нам се жали како никако не сме да сиђе у двориште, јер би јој се појавила велика жеља за игром, а она међутим има код куће много да ради. Нагон за потребама гони и децу на поље практичног живота, јер и она осећају економске тешкоће које их гоне да раде и привређују и да се што умешније нађу у животу. Братић од осам година показује братићу од шест година све, прати га у болницу, објашњава лекару његову болест, води га у школу, у књижару, итд. И већ у осмој или деветој години способни су тако рећи да се могу наћи у животу готово у свакој прилици, да се могу сами уписати у школу, у какво друштво, итд. А колико може да достигне њихов дух на пољу инициативе и практике, нека покаже овај факат. У школу долазаше и једно дете тако рећи у пола идиот, које становаше код неких својих даљних рођака, који су га тукли без милости и зими у пет сахати изјутра истеривали из куће. Дете постајаше тако од глади и злостављања све глупље, али се ни нашта не тужаше, јер на све то већ беше навикло, пошто живљаше у једном страшном стадиуму беде. Са испуцаним и надувеним рукама, са измученим лицем, оно је долазило у школу не хтевши са себе да скине ни исцепани капутић, ни подерани шеширић, нити да остави своје бедне књижице на клупу, па и кад би осетило топлоту пећи, оно би се ипак гурило у својим подеротинама, замишљајући да и овде мора бити хладно као на пољу. Ти његови даљни рођаци беху према њему и сувише дивљачни, и он их се плашаше више него несрећне зиме. У јануару, када на пољу иуцаше и дрво и камен од хладноће, овај мали несрећник, само од страха према њима, спавао је три ноћи на улици под једном дрвеном клуном, само не хтеде да им изађе пред очи. Све ове његове муке он никад никоме не причаше, до само једном свом другу из близине, пролетеру као што и он сам беше. А када су ово сазнали и остали, звали су га да спава и једе са њима, и тако је јадни Теста, измучен и болан, ишао са задовољством осам до девет дана код