Prosvetni glasnik

Француска наука

357

флоре, то јест оне које су се у Европи развијале за време Терцијера и претходиле садашњим биљкама, детаљно је одредио Маркиз де Сапорта; у њима је он нашао доказа за теорију еволуције органских облика. А све фосилне биљке научно је класификовао Шимпер, који је био Француз, а не Немац, као што се често наводи, ваљда због његовог имена. За науку о изумрлим биљкама било је врло повољно што су њени први утемељачи били ботаничари, као што је и за науку о изумрлим животињама било корисно што су њу основали зоолози Кивије и Ламарк, и што је баш Бифон био тај који је покушао да палеонтолошке наласке синтетише и да им објасни распрострањење, ма да је његово објашњење доцније замењено бољим. Јер геолози који су у земљиним слојевима налазили окамењене организме, а иису били ни зоолози ни ботаничари, настојавали су поглавито да са њима одреде релативну старост тих слојева, а не и општи палеонтолошки значај окаменотинама. Геолози су нашли и одредили многе фосилне фауне и флоре, и са њима израдили Сшрашиграфску Палеоншологију, као битну помоћницу Сшрашиграфије (Историјске Геологијо). Најшире темеље њој је дао А. Дорбињи, који, пошто је израдио неколико изврсних монографија о нижим животињама, предузе да у потпуној опширности изради Палеоншологију Француске, огромно дело чије је довршење морало предузети десетак специалиста, и које стоји још недовршено. „Први појам који треба да добијемо при једној палеонтолошкој студији, то је датум," рекао је Дорбињи. То је једно гледиште, геолошко. А пре њега су Кивије и Бленвил изучавали фосиле само са зоолошкога гледишта. Ваљало је ујединити та два гледишта, геолошко и зоолошко. То је урадио Албер Годри, који се по томеможе сматрати за оснивача модерне Палеонтологије, заједно са њеном филозофском круном. Читавих пет година он је вадио кости терциерних сисара из чувене костурнице код Атине, на којима је одмах приметио генеалошке везе са садашњим сисарима, те се на основу позитивних чињеница изјаснио за теорију преображаја једних животиња у друге. Затим је проучавао све остале групе изумрлих животиња, нарочито рибе, амфибије и рептиле, па је резултате својих студија изложио у знаменитим књигама о Геолошкоме развићу живошиња, које сам сматрао за иотребно да преведем на српски је^ик 1 ). Дела су ова врло гнатна својом садржином, аргументацијом, и формом, интересантна својом филозофијом, са којом се можемо и не слагати, а оригинална су и по томе што се у њима излаже не само развиће органа, већ и развиће функција. То је једна

А. Годри: Геолошко развнће живошиња. I. Терцнјернп спсарн. Београд, 1883. II. Мезозојске жнвоатње. Београд, 1896. III. Палеозојске живошиње , 1899.