Prosvetni glasnik

Оцене и Прикази

651

на питање спољног света, гезр. просторе трансценденције, и, фином логичком аргументацијом, утврђује егзистенцију спољног света. Први одељак се завршава одредбом формалне структуре спољног света, доказивањем да се формалне особине свесних садржаја (просторност, време, кретање и број) могу пренети и на спољни свет на основу принципа апсолутног реалитета свести, пошто се могу схватити као релације које су нешто између стварних садржаја. Језгро дела чине други и трећи одељак другог дела. У другом се одређују појам искуства, које уједно пада са непосредним искуством, и однос његов према мишљењу. Петронијевићево решење тог проблема психолошког извора мишљења иредставља синтезу емпиризма и рационализма: својом садржајном страном, мишљење се може свести на садржајне елементе искуства, — логички појам се може заснивати само на индивидуалној представи, — али припада и чистом, бесадржајном субјекту, у колико садржи тврђење формалне трансценденције. Јер мишљење, самим тврђењем апсолутне времене трансценденције спољног света, превазилази искуство, оно је, дакле, у односу на искуство трансцендентално. Та његова трансценденција је садржајна: ставља нове садржајне елементе ван искуства — на шта се односи проблем психолошког порекла мишљења, и формална: стављање апсолутне константности извесних искуствених факата — односи се на логичку нужност и општност ставова. Решење централног гносеолошког проблема, логичног проблема мишљења, јесте опет синтеза емпиризма и рационализма: сазнање има своје порекло у искуству (психолошки емпиризам), али није ограничено на искуство, као што тврде емпиризам и критицизам на супрот рационализму, већ трансцендетно (логички рационализам), што значи да се на основу логички нужних факата утврђених у непосредном искуству може закључити да постоји спољни свет и испитати његова квалитативна и квантитативна структура, — услед чега су метафизика и природна наука могуће као рационални системи сазнања. У искуству, у коме постоје просте и сложене чињенице (нумерички, квантитативно и логички), нумерички просте чињенице су логички просте, одн. аксиоматичне истине, док међу сложеним искуственим фактима има и логички нужних и логички случајних истина. Том својом основном поставком, емпириорационализам спаја емпиризам и рационализам: та теза је емпиристичка у колико тврди да аксиоматичне истине јесу нумерички просте искуствене чињенице, а логички нужне нумерички сложене, а рационалистичка је у колико претпоставља да су нумерички просте чињенице искуства аксиоматичне истине и да се на њих могу свести логички нужне истине. Стварно, онд. логичко мерило, по коме се могу разликовати логички просте од логички сложених чињеница, овде се изводи у вези са питањем логичке вредности логичких аксиома. Непосредном