Prosvetni glasnik

И. А. Крилов, руски писац басана

7

сажаљења достојног сиротог ђавола — а лисица се одмах затим на два места изречно назива угурсузом. Читалац ту има, на једној страни, јадно, евентуално грешно лице, али чији грех смањују оним текстом истакнуте околности ниског ранга и незбринутости; и има на другој страни одређено именованог угурсуза. Али с овим још нисмо готови. На крају басне, у поуци, код Лафонтена говори лисиџа, дакле моралише угурсуз, и каже ово: „Драга госпо врано, запамти да сваки ласкавац живи на рачун онога ко га слуша". Код Крилова говори у поуци писац, и каже овако: „Не само врани, него свима нама лекција: колико се људма говори да је ласкање гнусно и опасно, али узалуд: у срцима нашим увек има место за ласкавца." Тамо дакле сарказам и злурадост, а овде скрушеност. После Криловљеве басне, пуг за морално опредељење читаоца јаснији је, рекли бисмо чак: јасан је и један је. Да видимо сад како стоји са уметничком вредношћу Криловљевих типова. У већини класичних басана — изузетака, дакако, има: неке Бабријеве басне опасан су конкурент модернима — животиње долазе некако аутоматски, круто размештене, искачу као марионете, и из њих говори, до душе сјајно прецизним и једрим реченицама, али понајвише само пишчева мисао. Иза свих тих животиња чучи и води диалог мање више једно исто лице. То је дакле сатирично позориште од којег су нам остали бесмртни текстови, али не и бесмртни типови. Ти долазе тек са баснописцима који су и праве поете. Сетите се, нпр., Лафонтенове Чапље, тог усамљеног мрзовољног и смешног хипохондра; или Криловљева Дамјана са особитом чорбом, којом дотле нуди и налива госта док несрећни човек, сав ознојен и ван себе, не скочи и главом без обзира не утекне : то нису персонификације, то су, и Дамјан и Чапља, лица са рангом индивидуалности из ма које добре комедије. Песници-баснописци дакле износе пред нас уметнички израђене фигуре, жива, типична, занимљиво оцртана лица, свако са неким општим карактером и са посебним карактеристикама у једном даном моменту. Навешћемо неколико примера. У басни у којој стари лав жели меко лежиште, а космати вуци и медведи нуде, не само вуну, него и коже, и журе да остригу, наравно козе и јањиће, и одеру јелене и срне, у тој басни има овакав моменат: Ј1аву, остарелу и онемоћалу, Дотужала тврда постеља. Боле кости од ње, и не греје. Он дозива своје бојаре и говори им: — Друзи моји, за старца је ова постеља и сувише тврда. Не би ли се могло, не буд' на терет ни сиромаху ни богаташу, Сабрати мало вуне и кострети, Да не лежим на голом камену.