Prosvetni glasnik
10
Просветни Гласник
ских гестова и поступака. Такве су, рецимо, басне где жабе долазе као оно што одиста јесу, мала, страшљива, вечито немирна и злослута створењца ; нпр. жабе које су одједном измислиле да би се сунце могло оженити, и стале држати како ће онда два, а после и више сунаца сигурно исушити све баре, и уништити све жабе. Или разне басне о лакомисленим брзоплетим мишевима који сваки час упадају у беду. Или басне о полтронски мудрим пацовима, рецимо о оном нарочитом који се опрезно држи на одстојању од брашном посутог мачка, и вели му: „Ни да си врећа, нећу ти ближе". У тој врсти басана нарочито се истиче Криловљева басна о Штиглицу и сунцу. Скромност неугледне тичице истакнута је ту на особито леп, поетски начин. И још је та скромност симболски и типична за оне сиве друштвене фигуре код којих је скромност и јад и страх, сем што је врлина: Повучен у самоћу, Страшљиви штиглиц је, једнога јутра, чирикао, чирикао; Не зато да би му ко песму похвалио, не, Него просто тако, што му се певало. Одједаред се, у блеску и слави, Стало дизати из мора јарко сунце, Доносећи живот свему. Тада, у сретање њему, Разлеже се читав хор славуја из дебеле шуме. Штиглиц замуче. — Шта је с тобом? Запита га подругљиво јеж. — Ти, пријашко, као да више не смеш? Зашто си престао певати, зашто, дб? — Зато што немам гласа Којим би сунце достојно величао Одговарао је, кроз сузе, мали штиглиц А слабим својим гласом да певам сунцу, то не смем. Ова басна чисто потресе човека. И замисао и слика су тако поетске, да човек формално прође кроз емоцију од песме, а не кроз импресију од басне. Та врста мало понесене басне доста је честа код Крилова. У тим баснама је пуно лирских, чак и елегичних места. Рецимо басна у којој' отровна змија уједа безазлено јагње; јагње, умирући, пита је зашто је то учинила, а змија сикће: Ниси ми ништа учинило, да, али ја сам те по предострожности ујела, јер ко зна да ли ниси зато дошао да ме убијеш. „Ах, не ! — лелекне јагње — и испусти душу". Ова басна је пуна елегичног штимунга, у оригиналу се чита као права песма. Али те Криловљеве басне ипак не престају бити басне. Не, оне безусловно доносе собом и дидактични момент. Малочас споменута басна, колико год је елегична, толико је и дидактична. Дидактичну, поучну сврху басана споменули смо већ неколико пута. Та поука чинила је некад од басана доста ниску врсту књижевности, ниску врсту у смислу одсуства уметности и поезије. Али су