Prosvetni glasnik
14
Просветни Гласник
Куда год те очи воде, И како год витешки закон налаже, Пођи, и пут славе нађи! Па кад победим зле непријатеље, И доведем невесту, китајску принцезу, И покорим до два до три царства, Труде твоје, друже, нећу заборавити, С тобом ћу сву славу поделити. Коњушницу ћу ти к'о дворац спремити, Лети ћу те у хладу држати, Обилно ћеш јести понајбољу храну. Ту витез скочи у седло, и пусти уздице, А парип окрете, и с витезом право правце у стају Пред јасле. Треба још рећи неку реч и о форми Криловљевих басана. Ту би, о стилу, ритму, језику, фигури, о ономе што најбоље доказује да је Крилов песник, имало тако много да се каже, да се тиме, слободно, могло расправљање и почети, али ја сам досад ћутала зато што је то у овом по себи скромном реферату једно од најболнијих места. Ја сам вам читала целе басне, и одељке, у сиромашном и траљавом прозном преводу, и на тај начин је пропала сва особита живост, духовитост, музика и колорит и лепог руског народног језика, и Криловљева стиха. У оригиналном тексту ври одузречица, пословица, особитих израза и духовитих обрта. Крилов је писао своје басне најсржнијим народним језиком. Непосредно за фразом искаче жива силуета или сцена. Басна Криловљева трепти од здравог хумора, од оригиналних мотива и травестија, од живог стиха и ритма, од обиља сваковрсне поезије. Понављам, у моме прозном преводу од свега тога нема ни трага ни гласа. Тешим се мало помишљу да сам, изнесавши верну садржину неколико басана, успела истаћи макар главније црте и тенденције Криловљева талента и уметничког карактера. То желим, на крају, још једаред сабрано рећи. Крилов је, као сви они који су имали талент за писање басана, пре свега видео слабости и недостатке, и волео да исмева и пецка; али он је при том испољавао меру једног изузетног писца басана, готовог да и своје властито дело метне пред огледало истине, и да зато својим баснама нити одвише понижава, нити одвише огорчава. Прва последица тога је била да он сам своју басну, сем можда два три случаја, никада- није понизио до лакрдије и фарсе; а друга последица је била, — и то је оно највише и највредније код Крилова, — да се он сам није извргао у чистог скептика, песимисту или циника. Док на једној страни његова басна не дира децу, школу, учитеља, лекара, свештеника, брак, на другој страни његова басна, после пријатељства, солидарности и доброте, има још и милосрђе, и провиђење, и оно