Prosvetni glasnik

1 74

Просветни Гласник

У другом одсеку првог дела излаже се унутрашње стање појединих држава: земља и становништво, индустрија и трговина, политичка и војна организација, спољашња политика и односи према појединим државама, организација дипломатске службе. Тако су редом обрађене велике државе непосредно заинтересоване у Италији, као Француска, Шпанија, хабзбуршке државе, Млеци, потом оне које нису непосредно заинтересоване, као Турска и Енглеска, па најпосле по истој групацији мање државе. У другом делу излажу се све перипетије борбе за Италију: француска експедиција у Напуљ, борба за Милано, коалиција против Млетака, приправе за хабзбуршку хегемонију и успостављање те хегемоније, уплетање нових сила с југоистока и севера Европе (Турске и Енглеске) у тај сукоб, пораз хабзбуршке моћи у Немачкој, а успех у Италији, којим се завршава та борба. Схватање пишчево и композиција дела види се најбоље из ових уводних речи: „Опис промена које су се догодиле у неком систему држава, у извесном одсеку времена, само је онда разумљив ако читалац познаје вредност величина којима се описују међусобни односи. Због тога је у следећем првом делу учињен покушај да се, што прецизније, дефинирају политички и војнички фактори с којима има да ради други приповедачки део. Онај који се служи књигом, треба да се упозна са односима снага и политичким аспирацијама појединих држава, пре него што му се покаже на који су начин ове снаге комбиниране у току интернационалних политичко-војничких конфликата" (с. XVII). Писац је сам био свестан да тај начин приказивања доноси собом то да се многе ствари у првом делу узимају као познате, а тек се у другом делу описују; исто тако да се многе ствари из првог дела у другом понављају (стр. XVII). Друкчије се није могло при овом начину приказивања, а сама ствар не трпи никакве штете од тога. Док иначе историчари, особито политичке историје, дају махом опис догађаја, код Фуетера заузима, како споменух, цртање прилика три четвртине дела, и ако и његова историја решава један проблем политичке историје. Тај опис даје, разуме се, само просечно стање. То је још могуће кад се ради о једном не предугом периоду као овде. У историјама дужих периода морала би се грађа разделити и у сваком следећем периоду истакнути промене које су се догодиле у описаном стању, опет само просечно. Истина је да се у битности опште прилике не мењају тако брзо, али, ипак, стално се мењају. Тај факат, обисано, није истакнут код многих историчара, тако да читалац с неразвијеним историјским схватањем лако може да остане под утиском да је описано стање било непроменљиво. У извесним периодима те су промене много видније и осетљивије. Један такав период јест и овај који обрађује Фуетер. Реформни верски