Prosvetni glasnik

202

Просветни Гласник

што нам и удубљено познавање уметничких дела потпомаже да уживамо у природи и да откривамо моменте лепоте до којих иначе не бисмо долазили. Многи су н. пр., пошто су се удубли у слике чувенога францускога пејзажисте Сого1-а, природу сасвим друкчије посматрали, и откривали у њој што им је дотле било незнано. И ако у природним наукама не будемо обраћали толико пажње познавању појединих облика и појединих предмета колико вези и складу између њих, и оно за ово употребимо, потпомоћи ћемо тим увелико и интелектуално и естетичко васпитање. За то неће бити потребно, као што неки педагози траже, да природне науке и цртање буду у једним рукама, довољно ће бити ако учитељ природних наука има смисла, и показује га, и за посматрање у оном другом значењу, а код учитеља цртања морамо већ и онако претпоставити да уме посматрати природу, и да у својој субјективности (у одабирању и сређивању) уме бити објективан. Ако се некада (па и сада) много пазило (и пази) на личну концентрацију (стављање што више, а нарочито сродних предмета, у једне руке), не треба никако мислити да је у томе за1иб т5{гис{шшз. Стручан учитељ наћи ће се без сумње боље у свом предмету и лакше ће га и предати ученицима; осим тога, у наставу ће се унети више индивидуалних особености, више личнога колорита, што само може појачати хармонију, ако се озбиљно ради на том да у настави и васпитању влада један заједнички дух, да се одржи вазда будна свест о заједници рада међу учитељима, чему је опет претпоставка свестрано познавање позива, љубав према послу и љубав према омладини. Посматрајући уметничке и природне лепоте у нашој земљи и поредећи их с лепотама у неким другим земљама, морамо доћи до закључка да наша земља заиста није сиромашна њима. Али се сиромаштво нашега народа огледа у томе што је сасвим немаран према њима, и што допушта да му оне на очиглед пропадају с дана у дан све више. Док други народи троше милионе за одржавање својих уметничких и природних споменика, знајући добро да је тај новац добро уложени капитал који ће носити велике и материалне и моралне користи, дотле ми не само да скрштених руку допуштамо зубу времена (који све крши, а сам себе никада) да свој посао врши, него му чак у којечему и помажемо. И не само то, него стајемо на пут времену, — где не треба; рушимо с њим заједно где оно руши, али затиремо што би оно подигло. Ко је год прошао н. пр. студеничким срезом, ако је имао мало смисла за народне светиње и уметничке лепоте, морао је с болом у души посматрати како сваки дан пропадају онде и архитектонске, и сликарске, и вајарске ретке лепоте, за које би други народи, да их имају, дали небројено благо и унели у сталну садржину своје народне