Prosvetni glasnik

Естетичко васпитање и националне знаменитости

205

Сваки учитељ треба добро да зна шта је природни споменик, јер он ће у првом реду бити позван да га открије или одржи, и да га у настави примени. Већ начело завичајности тражи од учитеља да је добро упознат с околином своје школе, и да је узме за основицу свога рада. Он може у том правцу поћи и даље, и са својим ученицима саставити инвентар свих знаменитости свога краја. Чешћи излети које буде до њих чинио, не треба да буду само за то да се постара о одржавању споменика, него и да такве излете причени непосредно у настави: ученици могу цртати (и по повратку у школу, по сећању) и усмено и писмено описивати што су видели и проживели. Нарочито су учитељи основних школа ту у врло погодном положају (они.продиру у све крајеве и задржавају се у њима, долазе у непосредан додир са свима слојевима народним), и сваки од њих може заиста врло лако да постане откривач и налазач. У том учитељ може наћи и силно средство за своје разонођење, ако се осећа усамљен, и моћнога помагача за свој школски рад, и јаку спону за себе и своје ученике и њихове родитеље. Јер један искрено и савесно вршени посао увек везује људе и с тим изазива и ствара нова задовољства и уживања. Успели цртежи и писмени описи пак могли би се остављати у школску архиву; тако би се очували може бити и само у слици или речи споменици који касније могу и нестати, и помогло даљој настави, као и историји наше наставе. 1 ) Нема сумње да би од оваква рада било и других користи, које се све не дају ни предвидети, јер велика добра не долазе никада сама: она увек носе као уздарја многа друга, која се истом касније виде или осећају. Увођење ученика у познавање националних знаменитости од великога је и васпитнога и општег значења. Ако се на овом месту и говорило о томе у главном са стајалишта естетичкога васпитања, ипак се јасно види колика је вредност тога упознавања и за остале васпитне области, а добро изведено васпитање и у једној области не огранисв. 5 (О заштити природних знаменитости), ко>1 обухвата читаву земљу нашу. Желети би било да нам који археолог, културни историк или историк уметности, састави и преглед наших историјских и уметничких споменика, тј. културних знаменитости. Почетак за то дао нам је Н. Вулић у својим чланцима Из прошлости наше отаџбине (у Политици од новембра и децембра 1923, и даље у 1924). т ) Већ је у 16. веку писац чувених Есеја, Монтењ, указао на васпитну вредност знаменитости једнога краја, и с тим истакао идеју како треба корисно спајати сазабавними примамљивим: „Нека се у шегову (т.ј. васпитаникову) фантазију стави племенита радозналост да се обавести о сви.ла стварима: све што је необично у његовој околини, нека види; једна зграда, један извор, један човек, место на ком се била некада битка, куда је пролазио Цезар или Карло Велики... нека се обавести о наравима, о средствима и о везама овога или оног владаоца: то су ствари врло забавне да се науче, и врло корисне да се знају" (Е$8п1$, књига I, глава 25, § XIII).