Prosvetni glasnik

Никола Томазео

393

а у неколико можда и његових културно-историјских симпатија према старом Риму и републиканској уредби средњевековне Фиоренције, но што му је, међутим, јако сметало да објективно суди о консервативној политици у опште, а наронито о полигици „самодржавне" Русије, којој не бејаше вољан да призна никаквих заслуга за цивилизацију и људски напредак. Друга велика сметња његовом објективном суђењу била су његова верска убеђења, која су по некад узимала облик праве несношљивости. За ову последњу Томазеову ману је врло карактеристичан један његов напис о Доситеју Обрадовићу, објавл>ен у листу /.а Оа1та21а (бр. 25 од 1845 год.), који је у своје време био предметом једне доста живахне полемике између њега, Томазеа, и познатог приморског публицисте и уредника Српско-далматинског магазина, д-ра Божидара Петрановића. Хватајући се једног Доситејевог пасуса у Животу и прикљученијима, у ком популарни филозоф прича своје младалачко перхоресцирање од верске уније са католицизмом, прохте се Томазеу који је, као што знамо, нагињао мистицизму — да хоповском калуђеру замери „што не могаше да се отресе предрасуда против латинске цркве" и „што је своје личне предрасуде бркао са доктринама осамнаестог века". На то ће му Петрановић одговорити чланком, у коме овај далматински публицист чувеном лексикографу објашњава значај и тежње уније, одбијајући од Доситеја обеду верског фанатизма. Из тога се изврже занимљива полемика, у којој Томазео хвали, у опште, Доситејева дела, која су — вели — његова „свагдања лектира" и која су домаће књижевнике упутила на прави народни језик. „Волим га, вели даље, што он пише просто, без икакве жучи и књижевничке надувености; волим га што се он поноси што је дуго живео међу сељацима и што је и сам сељачко дете; волим га што је он био први који је знао и хтео да у књизи употреби језик говедарски, онај племенити и изворни језик србијанских гора и далматинских планина; волим га што је он, осећајући у души божанствену лепоту народних песама, нашао их достојнима да у светској литератури заузму место поред Илиаде и Одисеје; волим га што нас је научио да у домаћој историји тражимо моралне поуке, позивајући се у својој Етици не на Маратон и Фарсалос, већ на погибију Косовску; волим га, најзад, што је он, Доситеје, успркос своје немаштине, љубио књигу и настојао да своме роду отвори умне очи". Па не само због тога, већ га он воли и цени још и зато што је Доситеј изнад свега осталог стављао литерарну искреност и што је највише волео народе култивисане и напредне. Али кад је све то казао, Томазео хоће да се малко и огради. Да се хвала и признање које је одао српском писцу, не би протегли и на његове „заблуде", он се труди да своје речи зачини и са мало критике. А та се критИка — није мучно погодити - односи на Доситејеве