Prosvetni glasnik

452

Просветни Гласник

позиторе и лектор музике на прашком университету, уметник је најбогатије музикалне инвенције, лирског и драмског израза. Симфоничар, драматичар који је дао четири опере, чувену Еву међу њима, песник великог броја камермузичких облика, лиричар префињене мелодијске линије и продубљеног хармонијског ткања, композитор величанствених зборова, Ферстер је музичар-стваралац који је несумњиво силно утиснуо добу печат свога генија. Његово дело, тако разноврсно, које има жиле у тековинама најсјајније, сметановске прошлости, указује на будућност. Он је према томе не само стваралац, него и учитељ. Јаначек је једна од најкуриознијих личности данашњице. Темпераментан, бизаран, човек жива духа, љубопитљив, истраживач новог царства, слободњак, левичар, Јаначек је еруптивна стваралачка снага чији се геније налази у линији Мусоргскога, и који је, са тим руским великаном, антиципирао савремени експресионизам пишући симфонијска и камермузичка дела невероватног полета, чудне концепције, али моћна, духовита, која не промашају. Своје име је стекао међутим тек када је његова словачка музичка драма Њена пасторка избила на површину невероватно импулсивном драматиком свога сижеа и партитуре; бујна драма каквих је мало. Не можемо да се уздржимо а да не изразимо жаљење што је наша опера, која има толику субвенцију од државе, сасвим заборавила да осим Вердиа и Пучиниа постоји једна велика наша словенска национална музичко-драмска продукција, можда мање наметљива — што јој служи на част — али свакако значајнија — и то не само за нас Словене значајнија — од Пучинијевих и Вердијевих опробаних „шлагера". Отуда ми у нас не добијамо ни Пољубац ни Тајну од Сметане, ни Псоглавце од Коваржовица, ни Еву од Ферстра, ни Њену пасторку од Јаначека, поред музичких драма Острчила, Новака и других словенских аутора. Не добијамо, такоисто, ни Огањ, драму нашег југословенског композитора Берсе, који скомрачи у Загребу. Ми се морамо словенизирати ако хоћемо будућности, словенизирати што пре, и што радикалније. Ми хоћемо, и имамо права на то, да будемо сарадници на послу који су предвидели Дебиси, Кречмар и Риман, и који је великим делом остварен благодарећи побројаним ауторима чија се дела код нас не чују. Сав наш народ, наша публика, то треба, то мора да каже. Такво одушевљење нашег друштва даће полета нашим ствараоцима, не само да раде — јер сам рад по себи не значи још све — него и да заиста ураде нешто, да ураде много. За нашу словенску мисао био би празник препорођења када би се у Београду чуле и одомаћиле велике композиторске концепције Ферстра, Јаначека, Острчила, Сметане, Коваржовица и — да наставим мисао — све плејаде њихових следбеника и младих истакнутих стваралаца, са Суком и Новаком на челу. Јер у делима тих аутора, као и у делима аутора других словенских народности која хоћемо исто тако,