Prosvetni glasnik

696

Просветни Гласник

1. Ти царски градови званично не би припадали у териториалном погледу повлашћеној српској земљи. И ако се засада не бисмо могли користити да тамо поново уведемо исламску војску, добра је страна овога решења у томе што, док год ово право будемо имали, можемо временом понова васпоставити пређашње стање у њима кад наступи згодна прилика, те је добро да још од сада оставимо за то отворена врата. 2. Између комбинација: да се царски градови поруше, па да се њихово земљиште или градови у стању у коме су сада предаду Србима, или да се ти градови сматрају као царска својина, па да се заповедништво над њима, оваквим какви су, повери сад српском кнезу, који је подложан турском царству, а задржавши турски барјак на њима — између ових двеју комбинација, дакле, ова друга пружа велику разлику. 3. И ако Отоманска Империја зна за ровења и задње мисли Срба и њима сличних, и ако се она стара да њихово штетно настојање парира, ипак јавно, и у безначајним питањима, она ваља према њима да показује до извесне мере поверење, и на њих ваља да не гледа као на странце. На Србију вазда је нужно гледати као на део царства, а на њене грађане као на житеље једне повлашћене провинције турске. Предајом заповедништва над градовима српском кнезу, Порта би Србима дала један врло видан доказ свога поверења. А кад би се претпоставило да српски кнез не буде ни с тим задовољан, Порта би могла рећи силама које помажу српски захтев: Срби су се највише жалили да нарочито стрепе због присуства муслиманске војске по градовима. Да бисмо им ту бригу скинули, да бисмо Србима показали нашу добру вољу, ми сада команду над тим градовима поверавамо њиховом кнезу, те према томе све њихове жалбе сад постају беспредметне по том питању. И тако, кад би у тим градовима посада била састављена од српске војске, а команду над тим градовима имао српски кнез, да ли би имало места да се претпостави каква било задња намера од наше стране ? И могу ли Срби очекивати од нас нешто више ? Турска Царевина је овим отишла до краја у пожртвовању. Оваквим нашим поступком обеснажили бисмо све жалбе Срба које су макар по изгледу биле оправдане. И они би морали престати, па ма то било макар за неко време, да моле и изволевају. И ако би се, и после овог нашег поступка, десило да нешто ишту, ми бисмо им захтеве могли да дочекамо и јаким разлозима одбијемо, јер тада би свакоме било јасно да Срби нити знају меру, нити правду, нити поданичке дужности, нити пак воде рачуна о интегритету турске царевине. нити би ти њихови нови захтеви били у истини Србији стварно потребни и оправдани. И мимо све то, из оваквог решења могле би проистицати још многе користи.