Prosvetni glasnik

10

Просветни гласник

воље и налази се у служби акције. Кад човек не би имао потребу за акцијом, вибрације које засипају наша чула никад се не би екстериоризирале у гаретставе; спољни свет не би тада «и постојао. Ми конструишемо свет објеката ради потреба практичне акције. То је заједничко тврђење ових филозофа. Док Кант једноставно објашњава како дух конструише свет, дотле Шопенхауер, Бергсон, Џемс дају и разлоге зашто га конструише: због потреба живота, практичне акције, која треба један чврст ослонац. Ми конструишемо не само спољњи свет, т.ј. конкретне претставе већ и апстрактне претставе, појмове као мотиве и управљаче акције, правимо наиме неку врсту резимеа нашег чулног искуства, класификационих шема, ради лакшег, економнијег и успешнијег сналажења у свету. Ми конструишемо наше појмове и наше теорије, као што конструишемо нашу стварност. То нису дакле копије стварности, као што тврди гледиште о духу као пасивном ©гледалу, већ инструменти наше активности, „оруђе истраживања, а не одговори на загонетке" (с. 38). Нема мисли, нема идеје ма колико она суптилна и апстрактна била и ма колико она привидно незаинтересована изгледала, која не служи животу и не стоји у некој вези са практичном акцијом. Кад метафизичар размишља о егзистенцији Бога, и то није мисао без везе са практичним животом, ма да би се то рекло на први мах; јер други ће бити његов практичан став према свету и животу ако дође до уверења да Бог постоји, а други ако не постоји. Треба, дакле, кад је реч о прагматистичкој теорији истине, бити у самом почетку начисто да нема незаинтересоване истине, као што би то била „истина копија стварности" коју би поставио дух намењен за чисто сазнање. Шта је дакле за прагматисте истина? На првом месту све варијанте велике прагматистичке школе, Џемсов прагматизам, Пирсов пра^матицизам, Шилеров хуманизам и Дјуиев инструментализам слажу се у том да њихов појам истине није различит од научног појма истине, да они само изражавају исту ствар на други начин. Овај начин био би чисто психолошки. То је једна фина и суптилна психолошка анализа оног што се у животу као и у науци назива истином. Сваки човек има извесна устаљена искуства и веровања која га воде кроз живот прилагођавајући га ситуацијама. То су његове актуелне истине. Он у њих верује или бар верује све дотле док не дођу у сукоб са новим чињеницама искуства и не буду замењене новим веровањима која боље одговарају стварности. Помоћу ових актуелних истина ми стичемо нова искуства, нове чињенице, нове идеје и теорије. Кроз њих гледамо и сазнајемо стварност. У овом сазнавању ми идемо увек од познатог ка мање познатом. А то значи, да свака нова чињеница, нова идеја мора бити једним својим делом или бар аспектом већ позната, иначе је не би могли асимиловати, сложити са постојећим истинама. Она идеја или теорија која се лако и успешно сложи са ранијим уверењима, та је истинита и ми верујемо у њену истинитост. Таква идеја, као што каже Жане (Јаше!), изазива у нама осећање разумевања, интелектуалне сатисфакције, неку врсту осећања успеха. — Идеју потпуно непознату, радикално нову, људски дух не може да