Prosvetni glasnik

12

Просветни гласник

посматрања и резимирају извесна искуства, али оне немају за циљ да нас уводе у стварност већ да нас воде кроз стварност. Као што се вредност неке механичке конструкције, неке направе, на пример, цени по њеној практичној користи, тако се исто и вредност једне теоријске конструкције, једне идеје или теорије цени по њеној практичној користи, т.ј. по успешном вођењу наше активности. Идеја или теорија која не би била корисна, не би била истинита. Она би личила на неку механичку направу без практичне примене. Таква је у кратким и непотпуним потезима прагматистичка теорија истине. Она храбро спаја истинито и корисно, појмове које су филозофи пре Џемса увек брижљиво одвајали. Ретко је она примљена без резерве, али ретко и правилно схваћена. Ми је нећемо овде ни бранити ни нападати, рећи ћемо само да се она, у савременој филозофији и науци, налази на челу многих сличних уверења и расположења, по којима је интелект, наука и мишљење у служби живота, практичне акције, а не чистог сазнања. По прагматизму нема ништа дефинитивног, ништа датог једанпут за увек. Све се мења, све се преображава, стварност као и наша схватања стварности; али се не мења и не преображава по једном плану иманентном у стварности. Нема никакве целисходности у свету. С друге пак стране, свет је једно мноштво различитих ствари и не еволуише као целина, пошто није целина, већ „на парче". Судбина света је неизвесна, изложена је свима случајевима и свима могућностима. „Свет је права пустоловина са истинском опасношћу". Међу свима могућностима постоји и могућност оријентације ка монизму, јединству као највишем циљу. Услови за то дати су. Људски и божански фактор играће ту једини улогу. Овде се за Џемса поставља питање Бога и положаја човека у свету. На идеју Бога он примењује прагматистички критериј истине и доказује да је та идеја истинита, јер производи благотворна дејства код верника. Религиозна искуства која је Џемс, са ретким -поихолошким даром, аналисао, доказују ефикасност идеје Бога. Ову ефикасност је, уосталом, и сам Џемс на себи оеетмо када се 1870 године, вером у Бога и моћ своје воље, излечио од тешког случаја неурастеније. Џемсов Бог је прагматички проверен. Од поседује само оне атрибуте који му стварно припадају, т.ј., који су ефикасни и корисни, и према томе истинити. Ти атрибути су моралног реда: свет, праведан, свезнајући, свемогући и свеблаги. Метафизичке атрибуте, да је Бог нематеријалан, прост, вечан и бесконачан, о.н одбацује као идеје које наш дух не може да асимилује, дакле као нетачне. Човек се током прогреса уздигао од плуралистичког до монистичког схватања Бога; он има морално надахнуће о јединству са Богом као крајњим циљем свога прогреса. Такве идеје постоје и оне су услов за прогресивно приближавање моралном сжфшенству, спасу, божапству. Оне делају код верника и показују се корисним, дакле истинитим. Овај прогрес ка моралном савршенству није нужан већ услован. „Услов је тај да сзаки појединац у своме делокругу чини најбоље што може" (с. 166), да