Prosvetni glasnik

Марксизам као економска доктрина

251

створили редови пред продавницом, редови људи који хоће да дођу до новииа пре него што исте буду распродате. Према томе, бежање од трговачке зараде довело је грађане у нове незгоде, које су постале карактеристика комунистичког режима: чекање пред продавницама, задоцњавање у свему, бирократизирање трговине. Размена добара -се није могла да избегне, само се од савршенијег система организације прешло на лошији систем. У осталом, размена добара се не може избећи чак и ако би се укинула подела рада у производњи. Сировине се не налазе свугде подједнако распоређене и сваки човек без трговине не би могао до њих да дође. Ако треба по сваку цену искључити трговину и оставити да сваки иде лично по сировине које су му потребне, онда би домаћица за један обичан ручак морала да из Србије иде чак у Индију за бибер или Бразилију за кафу, не смејући при том понети ни за ког другог робу сем за себе, јер чим се носи за друге, то је већ подела рада и трговина. Апсурдност избегавања поделе рада и трговине је очигледна. Исто тако није тачан ни приговор који Маркс чини подели рада у погледу „унакажења" индивидуе чинећи га способним само за производњу једне врсте робе. Тотално развијен произвођач, по тврђењу Марксовом, има веће уживање кад ради све разнолике врсте послова. Маркс међутим не мисли шта бива од способности човекове да ствара у том случају. Искуство нас учи да сваштари никада не постижу озбиљне успехе у животу јер ни један посао не науче како треба. Замислите само, како би било у чисто комунистичком поретку без поделе рада могуће возити се железницом, јер, да би се човек могао да повезе треба да себи сагради локомотиву и вагоне, а за израду једне локомотиве има таман толико заната да би један људски живот био недовољан да се сви ти разни занати само науче. Па чак и кад би сваки Марксов „тотални произвођач" то и постигао, за пролаз воза он треба сам себи да изгради железничке пруге за све правце којима мисли да путује. А како би то појединац успео без поделе рада? Марксову економску теорију најбоље је демантовало само искуство. Уместо да подела рада у производњи полако нестаје сама од себе, како је то тврдио Маркс, она је напротив све више напредовала. Од некадашњег једног ковачког заната, данас имамо читав низ заната који обрађују гвожђе и метале, и овај процес даљег дељења занимања, а то значи даље поделе рада, врши се непрестано у свима областима људске активности. Ово зато јер људи у подели рада непрестано изналазе нове начине да са истим напорима постигну веће и боље резултате.