Prosvetni glasnik

Корнелије Станковић

317

пази на здравље, кад им је већ суђено да су тако слабуњави и да од тога умиру". Како је рано остао без родитеља и сироче, узела га је себи старија сестра, и он је основну школу и прва два разреда гимназије свршио у Араду, трећи у Сегедину а остала три у Будиму. По природи нежан и осетљив, он је из малена показивао: доброту срца и побожност, предусретљивост према друговима и питомост и умереност карактера, а умео је у друштву бити расположен и пријатан. Страсти као да нису могле над њиме владати, „и живот му је текао мирно као неусталасана река у којој се понекад огледа и наоблачено небо." 0 његовој наклоности према музици још у 10 години његов школски друг Ф. Демелић пише у Летопису Матице српске у књ. 110 следеће (односно у засебно одштампаној публикацији „Корнелије Станковић" 1866 г.): „Једно поподне слуга, који их је водно из школе кући, беше нешто одоцнио тако да је Станковић, пролазећи ходником, чуо из једне учионице, где су некакви дечаци вежбали на виолини некакав жалосни Анданте, и толико се занео, да је једва могао с места да макне и даље да пође. Тада му је могло бити 8— /0 година, и у тај час као да се преобразио, у њему је букнула огромна жеља за музиком и упише се као ђак код тог учитеља, где су и та деца свирала". Касније, Корнелије учи виолину код професора Јокшиа. Када се Корнелијева сестра преселила у Арад, он је био упућен на наставнике другостепене вредности, и његова музичка култура није у провинцији могла да прошири свој хоризонт, јер је у провинцију залазило мало музичара од вредности, од којих је Корнелије могао да чује по које боље дело од Листа, Талберга и других. Да би се потпуно посветио музици, т. ј. једном позиву који се не броји у звездани ред чиновнички, и да се не посвети коме другом реалнијем позиву, Корнелије је морао да се бори са својом околином. Али када је 1847 дошао у Пешту да се музички усавршава, на обзорју су се помаљали облаци године 1848, када су духови били задахнути револуционарним идејама. Требало је имати јаку вољу па у таквој атмосфери присилити себе на дуга свакодневна вежбања, да би се добила техника и проширио музички хоризонт, а ово утолико пре што није било никога који би га упутио на систематски рад. Из тога времена зна се да се упознао са Росинијевом увертиром за Виљем Тел, а нарочито. га је одушевљавала двострука фуга на „Кирије елеисон" у Моцартовом Кедшет-у. Како тако, радећи више самоучки, Корнелије је проживео бурне 1848 и 1849 г. и намеравао је да приреди пианистички