Prosvetni glasnik

416

ГТросветни гласник

и хришћанског сх-ватања уметности уопште. Хришћанство је по природи свога веровања пренебрегавало материју и у самој својој науци, па ју је следствено томе требало запоставити и у својој уметности. Материјом, односно телом, хришћанска се уметност имала служити само као носиоцем хришћансикх врлина које су оваплаћене у њему. У српеком сликарству средњега века нивелисане су све нелогичности које су се до тог времена преплитале у хришћанској уметности. Материјалистичко схватање Аристотелово бива одбачено потпуно, а хришћански идеализам, односно симболизам, бива протумачен и анализиран до детаља. Боја је у српском сликару средњега века нашла свога великог мајстора. Њоме он говори о најутанчанијим, најнеприступачнијим проблемима духа и осећања, хришћанског духа и осећања, анализирајући их и синтетишући их истовремено, на начин који је ванредно смео, једноставан и природан. Насупрот ранијој грубој примени боје као симбола, боја распростртих у великој површини, које само испуњавају цртеж, српски уметних анализира и тумачи сваки делић за себе и смело одбацује у једном тренутку, чак н линију, одбацује цртеж, последњи физички, материјални оквир, последњу стегу једне идеје. На тај начин приближује се до крајности хришћанском идеализму. Задужбина краља Уроша (Сопоћани) резимира дух српске уметности. (0 сопоћанском живопису се у последње време често говорило импресионистичким речником, али еличност је само формална.) Коса једног непознатог седог свеца сенчена је читавом скалом плаве боје, седа брада сенчена је љубичастом светлошћу, а лице и врат зеленим преливима. Свакако да то није учињено случајно. Симболична вредност хришћанске боје овде је доследно спроведена. За разлику од раније преставе Адама, кога је боја само преко огртача симболично престављала као праоца, у Сопоћанима уметник анализом косе и лица у зеленом тону подвлачи то Адамово симболично означавање првога човека. Једна од највећих заблуда, које се чине баш с обзиром на српску средњевековну уметност, јесте да се у њој траже проблеми везани за материју и простор, који би је могли приближити италијаноком реалистичком Кватроченту. Треба признати, да и таквих проблема има, они су били и постављани и решавани, али, гледана само кроз њих, српска уметност не може бити ни правилно схваћена ни протумачена. Произашла из хришћанске културе, из потчињености духа првенствено идеји, орпска уметност покушала је, и уопела, да да рељефа и сенке, не облицима, не телима, него нечем што до тога времена није успело ниједној