Prosvetni glasnik

Стојан Новаковић као државник и дипломат

521

човека и животиње. Код човека, и само код човека, претставе и појмови се претварају у речи, али временом и саме речи замењују појмове и претставе из којих се рађају правилна или неправилна осећања, добре или наопаке радње. Ми стварно и мислимо понајчешће речима, а етички нема ни једне речи која не би у исто време значила и једну радњу, било добру било рђаву. Код примитивних племена нема чаробније моћи од моћи речи; она ставља човека у непосредну везу с натприродним силама. Код културних народа нема опасније злоупотребе од злоупотребе говора: она је — више него и глад, и болест, и беда — уз_рок највећих људских несрећа. Људи се жучније препиру и више мрзе због увредљивих реци него због неслагања у мишљењу. Колико зле речи могу да значе и зле радње, најбоље показују погрдни изрази и псовке. Лингвист још и може да буде равнодушан према њима, али не и државник. Стојан Новаковић је и на историски проблем гледао другачије него ранији српски историци. И доиста мало је тако тешких проблема као што су они које историја треба да решава. Историк наилази скоро на исте Тешкоће на које и државник. И један и други се труде да објасне прилике једног народа у једном периоду социолошким тумачењем њихових узрока и њихових реакција, само с том разликом што се историчар ограничава на теориско излагање тих прилика и њихових узрока, док државник покушава да их и практично измени. Ако се државник превари, сва стварна одговорност пада на њега; али и историк носи извесну моралну одговорност, ако је ма чим допринео погрешним закључцима државника. Стојан Новаковић је најбољи доказ колико историчар, кад је у исто време и државник, јасније и правилније схвата и тумачи прошлост, као што и државник, који је уз то још и историчар, поузданије и потпуније решава народне и државне проблеме, познавајући свестрано из историје свога народа њихове узроке и њихове веге са прошлошћу. Историја је учитељица живота. Или бар то треба да је. Стога је и највиша дужност историчара као и државника да увек служе своме народу. Без те основне идеје о финалности не само у историографији и социологији, него и у књижевности и уметности, не може се за мислити никаква здрава и истинита оријентација. Стога је Стојан Новаковић и на лепу књижевност гледао државнички. Он је допуштао реализам у роману, али не и груби а још мањг скарадни натурализам. Реч је дело, штампана књига. је такође дело, можда најмоћније, најтајанственије и често пута најштетније од свих људских дела. Роман треба да служи, као и поезија, моралном уздизању човека, а не да распирује најниже страсти у њему, ширећи умни и чулни разврат у друштву.