Prosvetni glasnik

Стојан Новаковић као просветни реформатор

527

револуција била сва консгруктивна и државотворна, и њени устанци и ратови били су надахнути жељом грађења а не разарања. У њеној служби и потхвати државника и акција просветитеља, какав је био и Стојан Новаковић, а исто тако и учешће народних маса били су манифестације једне, и нагонске и свесне, заједничке воље народа и његове интелигенције, воље да се из рајетинства изађе у грађанство, из расутости у поредак, из недржавности у државност, из подживота у пун живот, из балканског подземља у европску хијерархију. Што више одмичемо од првих устанака који су добили свог сјајног тумача у Стојану Новаковићу, и који су били само први афекти, с људима који су нагонски пошли за сигурним циљем, све више се на ватри исте велике тежње остварује у интелигенцији српској свесно делање и производи се тип српског воћственог човека који располаже модерним формулама, савременим оруђем духа и жилавом организационом способношћу. Такав претставник те интелигенције је и Стојан Новаковић као министар просвете. Иако долази млад за министра, први пут свега са 31 годином, он је потпуно формиран човек. Његове формуле су одавно готове, његово оруђе духа спремно да му у фином занату одлично послужи, његова организациона способност и његова радна снага моћне су и усредсређене. Човек се понекад у чуду пита како су ти људи брзо а успешно сазревали. Али ако се помисли на време у којем је покољење Стојана Новаковића сазревало, види се да је било довољно и ватре и олује да се под њима брзо и мушки стаса. Прва младост тога младог министра прохујала је између његовог припадништва покрету омладине с једне стране, а у посматрању мудрмх напора племенитог кнеза Михаила и у доживљају његове трагичне погибије с друге стране. Сазревање тога министра просвете пада у значајно време кад елита српског народа први пут поставља себи и српском друштву питање односа према Европи, односа српског духовног и друштвеног тла према европским установама и утицајима. То је прво покољење које Европу и свет не доживљава само као спољно-политичко питање него и као унутрашњу дилему свога духовног бића. Та дилема је стално присутна при формирању модерних установа код нас; у свима питањима бирократије и уставности, самодржавља и владе народа Европа игра улогу и ствара у модерном Србину друге половине 79 века дилеме које га раздиру и гоне га напред, стварају од његове душе и од његова духа поприште унутрашње борбе и суделују у формирању његова лика.