Prosvetni glasnik

Стој.ан Новаковић као државник и дипломат

519

политичке и културне прошлости, умеће да цени себе и своју творачку моћ, и неће пожелети да иде туђим путем нити се лакомити за обманљивим и грешним начином туђег живота. Сви наши велики људи, који су доиста кренули народни живот напред, ишли су трагом првог српског просветитеља. После Вука и Даничића, Стојан Новаковић је један од најглавнијих духовних изградитеља српског национализма у деветнаестом веку. Сва тројица су, с.чојим благодатним трудом у прошлом веку, толико задужили српски народ да ће остати као три средишња стуба народног просветног живота догод буде српског племена. Сваки је од њих унео свој део у живу духовну садржину српског националног бића. Ниједан од њих није одвајао народни језик од народне традиције и књижевности, ни народну традицију и књижевност од народне душе. Нарочито је Стојан Новаковић истицао потребу те духовне везе у научном испитивању народног живота и његових спољних изражаја у нашој културној и политичкој прошлости. Обилата и разноврсна делатност Стојана Новаковића носи отисак његовог непрекидног стремљења да служи у исто време и науци и народу. Он није одвајао свој научни стручни идеал од општег идеала народне заједнице. И рекли бисмо, да је код њега са успоном његове стваралачке моћи државник све више руководио научника. Он није издвајао историју и филологију од народне књижевности и народне душе. То духовно јединство сродних али ипак стручних дисциплина одржавао је у њему урођени гипки државник много више него израђени строги научник. У културној историји српског народа остаће, као најлепша тековина деветнаестог века, за коју све заслуге припадају Вуку Караџићу, Ђури Даничићу и Стојану Новаковићу, — СРПСКИ КЊНЖЕВНИ ЈЕЗИК. Њиме се Новаковић не само као родољуб поносио него и као државник служио за ширење српске писмености и српске идеје у Јужној Србији. У привлачној моћи нашег језика за све јужне Словене, Новаковић је налазио јаку подлогу за нашу националну пропаганду у Турској. Као историчар, Новаковић је испитивао дух српске државне и српске социјалне мисли у прошлости; као државник, он је извлачио из историје потребне закључке ради њихове примене на политику. Стара српска држава политички је изграђивана на темељима етничке заједнице и светосавског православља као и на рушевинама Византије, а социјално на подлози српског села и задружних облика српског домаћег живота. Новаковић је закључио да је српску државну замисао пресекла турска најезда са истока, а српску социјалну традицију познија најезда инди-