Prosvetni glasnik

632

Просветни гласник

понечему и иницијатори једнога уметничког живота, били смо можда и на сасвим истој линији културе са другим нацијама и веровали у сопствену стваралачку снагу. Такво је било средњевековно сликарство, таква је била наша архитектура, о чему сведоче нарочито портал мајстора Радована и рељефи Бувине на вратима Диоклецијаноза маузолеја. Такав је био Медулић Скјавоне према Тицијану и Тинторету, такав је био Иван Гундулић према Торквату Тасу, таква је била наша традиционална књижевност према античким и средњевековним мотивима које је она усвојила и оригинално компоновала, таква је била и сва наша романтика, нарочито у херојско-романтичноме „Вијенцу" Његушеву, као и у његовоме релиозноме спеву, који је својом оригиналношћу и чистотом композиције раван најбољим спевовима ове трагедије човекове. Деветнаесто столеће, својом проблематичношћу, својом немирном и нервозном философијом, својом револуцијом на свима пољима науке и у свим гранама уметности, завело нас је у хаотичан вртлог у коме ми нисмо више могли наћи себе. Уметност и књижевност деветнаестог столећа упркос свим формулама и девизама о националитету и служби народу потпомогнутим револуционарним социјалним проблемима, нису више у служби нације. Еманципација њихова у име слободе стварања отуђила је уметнике од народа и они су почели да стварају за себе, за мали круг обожаватеља уметности, те уметности коју народ не разуме. Ту датира и рађање свих могућих самовољних путева и праваца, од којих је модерна естетика створила системе и школе, окрстила их свим могућим „измима" и тиме кодификовала уметност, која је овако била истргнута из органског живота нације и пренесена у » салоне, у дворане, у музеје, у отмене будоаре и замрла као биљка и цвеће истргнуто из природе, без сунца, без ваздуха и светла: мртво стаклено и папирнато цвеће без живота и мириса. Ко би био тако слободан да одрекне народу право на васпитање, на оплемењење духа и душе, на уздигнуће срца кроз дела уметности од којих он то очекује? Само присталице „уметност ради уметности", они који су упорно тврдили (данас не већ тако упорно као пре пола века) и према томе својим делима кушали да докажу да је уметност сама себи циљ, да је уметност апсолутно независна и да није одговорна