Prosvetni glasnik

4

СТЕРИЈИН ВЕЛИКИ ПОТЕВ Стари грчки комедиографи поставкли су главне фигуре и мотиве класичне карактерне комедије такорећи једаред за свагда. Комично позориште махом свих западних народа инспирисало се тим славним обрасцима, понављало и обнављало их је, кроз столећа, неуморно и успешно, готово све до најновијег доба, Одиста је дивљења достојна она огромна идејна лџнија која, преко Плаута, спаја модерну комедију са, до незнатних фрагмената, изгубљеним комадиМа старогрчких комичних аутора чије замисли и карактерни типови васкрсавају и надживљују упорно у неокончаним новим верзијама, обрадама које баш и сачињавају целу ту линију. Молијер је крај разних других типова античке комедије, оживео — у једноме од својих најчувенијих комада — и фигуру тврдице; исто тако — и то свакако већ под непосредним потстреком Ауаге-а — и наш Стерија, у свом КирЈањи. И француски и српски писац надовезује на тај начин јасно на славног и данас готово већ легендарног Менандра. Тај однос, та неопозвана зависност модерних комедиографа од античких' несумњизо најсјајније потврђује и осветљује величину и славу ових последњих, али баца истовремено и једну у извесном погледу мање угсдну светлост на оне прве; наиме, на њихову оригиналност и присни стваралачки елаи. Јер ако је, са једне стране, збиља велика ствар што су античке фигуре хвалисавог војника, тврдпце, мизантропа, паразита, улизице и др., једном ностављене, остале кроз више него две хиљаде година живе и актуелне, „класичне,, и „вечите", са друге стране не може а да нас некако неугодно не изненади чињеница да је за цело то време репертоар карактерне комедије био ограничен готово искључиво на њих, да су се, кроз толике векове, толики писци кротко задовољавали обрађивањем увек истих старих предмета.