Prosvetni glasnik

707

жарку и свечану афирмацију оне истине оне правичности и чоЕечности које треба да потисну и замене заблуду, неваљалство и нечовечност. Тако је у Родољупцима жустрој карикатури онога што мора да нестане, ефектно, пропагандистички, проповеднички, противустављен већ и онај светли идеал што има тек да се оствари, да се извојује. Тога нема у Тартифу; нема у њему Гавриловића који, иако формално подлеже својим опаким противницима, у ствари, у једном дубљем смислу и односу, односи ипак једну много већу победу, него оне симпатично-префригане даме и каваљери што у Молијеровој комедији на крају успевају да разголите и згазе подмуклог лицемера. Тартиф остаје строго у оквиру једне класично-објективне психолошке студије и велике карактерке комедије — која, наравно, већ и као таква има своју огромну борбено-просветитељску вредност, док у Родољупцима имамо, као срж целог комада директну полемику подупрту једним најпозитивнијим програмом. У погледу универзалности, опште-човечанске важности, могло би у првом маху да се учини као да Стеријино дело далеко заостаје иза Молијеровог. Код овог су уопште и увек сва лица стилизована, сведена на неке генералне типове и тиме некако одвојена од конкретне, непосредне стварности, издигнута из свог локалног оквира и постављена већ а рпоп у једну вишу, општечс-вечанску сферу. Сама фигура Тартифа после збиља нема ничег специфично француског; она оличава један порок који је мањевише равномерно распрострањен по целом свету и услед тога не претставља нигде и никад неку нарочиту националну црту. Молијер је то и јасно нагласио баш оном готово до апстрактнога дотераном типизацијом свога јунака коме у ствари недостаје не само неко одређеније национално или расно, Еећ и свако интимније индивидуално обележје. Он је оличење, величанствено, демонско оличење лицемерства — и ништа друго. У Родољупцима напротив, имамо најживљу конкретност: жарку историјску атмосферу, сочну локалну боју и до сржи индивидуалне карактере. Ти Лепршићи, Жутилови, Шербулићи, те Зеленићке, Нанчике и Милчике, све су то прави правцати Срби Ћ Српкиње из г. 1848. Сви они носе костим и гоЕоре језиком свога доба и родног краја, и то још свако од њих на један и лично