Prosvetni glasnik

Први просветитељ Карађорђеве Србије г 107

није осећао тако добро као овде, у Београду, престоници његове толико жуђене „земље обетованија". Сав срећан и усхићен, Доситеј је сад могао с поносом у себи поновити своје најлепше стихове из познате „Пјесне о избавленију Сербије"; Нејма оџа, ни луди аџија! Гордељиви нејм<а јаничара! Нити турски ага, ни спаија! Ни њиови ножа, ни анџара! На врхови виооки планина, Нек се чују пјесне од јунака, По ливадам весели долина Сладки гласи сербски девојака. Међзтим, из овога се не сме закључити да је Доситеј у слободној Србији живео мирним, удобним и безбрижним животом једног старог, собом задовољног, епикурејског филозофа, који само даје мудре савете и добронамерна упутства. Иако већ у годинама кад се стиче право на мир и одмор, после толиких напора и прегнућа, Доситеј ни овде не мирује, не седи скрштених руку, него предузима једну живу и плодоносну активност, која је донела стварне користи обновљеној српској држави. Као што је билО и сасвим природно, Доситеј узима најживљег учешћа у просветном подизању тек ослобођене Србије. Већ средином новембра 1807, Правитељствујушчи совјет — на предлог самога Карађорђа — поставља Доситеја за директора свих српских школа. Већ после две недеље, отвара он у Београду прву средњу школу, по свој прилици дворазредну гимназију. Отварање прве средње школе у Србији претстављало је велкки културни догађај за цео Словенски Југ. Један угледни француски лист писао је: „Још од новембра постоји у Београду завод за васпитање омладине, уређен је по немачком узору и стоји под управом ученог Србина Доситеја Обрадовића. По истом плану уредиће се српске школе и по осталим варошима и варошицама". Доситеј се није задовољио само отварањем основних и средњих школа, него је желео да оснује и Велику школу. Ову своју намеру остварио је — смишљеним радом и захваљујући помоћи Карађорђевој — већ идуће године. Нажалост, и поред свих досадашњих историских истраживања, ми још ни данас не