Prosvetni glasnik

Б Е Л Е Ш К Е

ХЕРБАРТ КАО РЕФОРМАТОР ШКОЛЕ „Интернационални чаеспис за васпитање" (Берлин, 1941) посветио је своју 4/5 свеску великом немачком педагогу Јохану Фридриху Хербарту, поводом стогодишњице његове смрти. Часопис доноси чланке од десет научника разних нација, из којих се може дефинитивно извести један закључак: да је историски значај Хербартов много већи него што то изгледа 'по његовом наставном снстему, који је херабртијанизам извео из науке свога учитеља. Само ако опет управимо поглед на самог Хербарта видећемо поред опасности којима је подлегао, и фронтове против којих се борио као искрени борац за слободу људског васпитања. Овде ћемо приказати чланак профеоора др Карла Зајлера са Универзитета Ерланген, који носи горњи наслов. „Хербарт је знао", каже проф. Зајлер, да његов труд око подизања и поправљања школе није могао постићи успех продубљивањем теорије. Он сам сматра да је педагогија „безнадежни део" његовог рада. Али он није жалио труда и увек је изнова покушавао да кроз предавања, рецензије, чланке у новинама и књиге јасно искаже своје гледиште о могућностима и потребама васпитања, о његовом правилном току и о грешкама и манама тадашње школе. Слушали су га врло радо, јер му је предавање, пуно духа, заносило; читали су га нешто мање радо. Звали су га у комисије, званична места тражила су његово мишљење о намераваним реформама школа, чак су му финансирали мали педагошки семинар за будуће гимназиске наставнике, где су могли да врше стварне покушаЈе предавања; увек је имао око себе круг људи и жена који су од њега тражили и добијали савете у васпитним питањима која су се у пракси појављивала. — Па ипак Хербарт има права: за његова живота изгледало је да је педагогија безнадежни део његовог рада. То је тада имало низ узрока. Најпре је филозофија Хербартова била та која је свуда наилазила на отпор. Јер он се у своме „реализму" држао мисаоних мотива који су дошли до изражаја тек после његове смрти, пошто је идеализам Хегелов и Шелингов изумро са њиховим ученицима и следбеницима. Он је пре Хјумовог одлучног окретања скепси која је целокупно западњачко мишљење понела са собом, покушао да започне нечим сасвим новим. Али је каишао на неразумевање. Филозофски појмови су у идеалистичкој филозофији, а нарочито у њеном популарисању, добили тако једнострано обележје, да се нису могли схватити н« његови изрази, а камоли