Prosvetni glasnik

► ш

Просветни гласвнк

тима, он ровори о мисаоном кругу, који треба продубити, плански уредити и проширити. Не само критичари, већ и његове присталице, они који су припремали његову науку, Хербартовци, овде су, идући за, у међувремену утврђеном језичном употребом новије психолегије, интелектуалистички погрешно разумели ове његове исказе. Лако је показати на паралелама да је Хербарт према могућој језичној употреби свога времена, разумео под осећајем оно што ми данас називамо осећањем, под мислима све оно што душа може да учини, под претставом не само оно што је интелектуално претстављено, већ најпростије психичке елементе сваке врсте и такве који немају „никакве претставе осим себе самих"; „сада се унутрашња стања душе уствари називају претставама." Осим тога су по његовом мишљењу осећање и хотење дати нераздељиво са претставама: „нема претстављања с којим не би било везано нешто од хотења или осећања." Претстава је дакле нека врста највишег и централног појма за душевне покрете уопште. Хербарта потпуно погрешно схватају када на ово место, уместо да пажљиво поступају у погледу историје појмова, стављају просто модерно тумачење речи. Одавде би се морала изнова започети целокупна критика Хербартове психологије. Други прекор који се Хербарту често чини у вези је са интелектуализмом, који се упоаво показао као неоснован. Каже се да је Хербарт измислио једну психологију као механику претстава и према томе мора свако васпитање, наравно да буде примена такве механике, дакле механистичко. И овај прекор је, каже писац, врло кратковид. Прво и прво овде срећемо опет горе показано погрешно схватање појма „претстава". А онда, баш је Хербарт био тај који је у многим случајевима најоштрије одбијао сваку механистичку примену начела и правила. На многим местима својих књига и чланака говори он о разорном дејству педантерије, о кобном држању наставника кад постају мрзовољни, крути и сурови и тада престају бити педагози. Узмимо само једно дело Хербартово, па ће већ на првим странама његове заносне речи побити прекор механизма. Хербарт хоће да пробуди и употреби унутрашњу актиЕност ученика, и он зна како се лако педантеријом и механизмом убија та унутрашња активност. А што он тражи законитост под којом се ова активност буди и одржава, не сме се побркати са механизмом, јер он је увек свестан опасности од педантне, безживотне примене правила, и стално одвраћа од тога. Али то управо показује да Он познаје посебност душевне законитости и хоће да се о томе води рачуна. Али најгори, најопаснији прекор је „морализам". Често му чак придају и епитет „сув" и мисле да тиме погоде један тако жив дух као Хербарта. И овде је кривица до Хербартових присталица из друге половине прошлог века, већа него до критичара који су се држали оних упутстава које су изнели Хербартовци о Хербартовом васпитању за „карактерну јачину и моралност" и директива и наставних упутстава исте групе, која су често била врло сува. Свакако, Хербарт је уверен да морална снага пресуђује о вредности човека. Није <он узалуд био са Шилером у срдачним односима. Његова расправа „О естетском приказивању света као главном послу васпитања"