Prosvetni glasnik

158

Просветни гаасних

као и неке друге еписе, већ били унеколико упутили у природњачку философију; Дирингова Историја филссофије, а још више књига Рг. А. Сап§е-а СезсћкМе (1. МаГепаП$ти$, нарочито њен део о природним наукама, које је писац читао у библиотеци или и код куће, као и још нека друга дела, отварала су му сад читаве нове хоризонте на том пољу и увелико га уводиле у науке које је Недић обрађивао. Он сам, ступајући у ближи додир са својим ђаком — а Недић је већ био уочио да је тај ђак мало више и улазио у студију философске литературе — позајмљивао му је дела Ш5о1-а (Рбусћо1о^1е ап§1а1зе соп{етр., Рзусћо!. а!1етапс1е), нешто од Канта (КгШк с1. гетеп УепшпП), \У. 'У/ипсИ-а и др. философа, скрећући му пажњу да философију данас чини управо историја философских система и да философије као неке позитивне или егзактне науке управо и нема. Он се озога гледишта држао и у својим предавањима и мада је, на пр., и сам неговао према Канту особити култ и чешће истицао његове погледе на извесна метафизичка питања (простор, време, ап 81сћ итд.), ипак је задржавао известан став критичара метафизике уопште и нагињао гледиштима енглеских философа (Локе, Хјум, Џ. Ст. Мил, Спенсер итд.), о којима је и посебна предавања држао. У том погледу лектира, коју је писац ових успомена до тада имао, а нарочито дела материјалистичких философа и природњака: Молешота, Бихнера, К. Фогта, Хекслија и др., и која је као нека мода целу нашу тадању генерацију привлачила, очевидно је била прилично у еупротности с Недићевим назорима. То нас је доводило у положај да с њим покаткад ступамо и у замашнију дискусију, која нас није свакад баш шшго убеђивала. Област психологије била је за већину другова, па у многоме и за писца ових врста, готово сасвим нова, а увелико тако и логика, и Недић . нас је сад у те науке уводио са сасвим савремених гледишта, . хвалио емпирију итд., мада се, на пр., ни он сам у својим универзитетским студијама није бавио ни психофизичким ни каквим другим практичним радовима на пољу експерименталке психологије, коју је он ипак у предавгњима заступао. Нажалост, поред свега тога он у нашој генерацији нкје имао слушалаца, који су се одали дубљем изучавању философије, — можда и за то, што је то претпостављало једну апстрактнију студију и веће познавање односне стране литературе него што је то био случај код