Prosvetni glasnik

Сукоб два евета у једној ервсаај дрзми

ш

елином и бујношћу свога балканског темперзмента. Кроз његове чежњиве речи говори дубоко страсна и мистична душа чозека са Балкана, са свима специфичним особинама наше расе. Док је Стела учена америчка интелектуалка, доктор медицине, дубоко уверена у науку и технику, у рационалистичку условљеност односа и ствари, дотле је Сан песник, сањалица и идеалиста који не воли учене дефиниције и стручне изразе него класичну једноетавносг и непосредност у мислима и осећањима, у речима и у говору: Сан: . . . Јест, бледи сте, Стела. И ваше светле очи данас имају такку маглу превучену преко зеница. Танку, фину маглу, прозрачну и сунчану као да је дошла из најлепшег апр.илског јутра са Јадрана. Стела: Јадрана? Сан: Једног дивног, малог мора. Азурног и сунчзног. Стела: Не сећам се. Сан: А зениде су вам крупније данас. До јуче је било много више детињског у њима. Но ја не знам у дефиницијама. Код нас се, знате, у дефиницијама говори само оно што је осуђено да буде досадно. Стела: Дефиниције су битност. Сан: Очи су вам као да сте их окупали у чежњи какве балкаиске "■опле ноћи, слушајући севдалинке. Стела: Севдалинке? Шта је то? Сан: Песме, врло тужне и врло чудне које се певају у мојој домовини. Ех, да вам их Варан отпева . . . да чујете шта значи туга и љубав олијена заносом и поливена чежњом. < Стела: Фолклор? Сан: Слушајте, Стела, ја сам из крајева где људи дању тешко живе. Где се хлеб зарађује с муком, где је живот оиров и суров. И где се слобода, каква била, само крвљу стиче. Преко дана човек и не дође до свога живота. Не стигне од борбе. Преко дана он тегли, стеље, скупља жуч на неправду. Преко дана он и не живи. Јер живот у стицању, у мржњи, у политици, то и није живот. У бежању од рата, у спремању за рат. Глупо и тешко. У грамзивости, у отимању власти, у тупој животињској бесмислици. Тако преко дана. Тек ноћу, под звездама, оживи прави човек. Онај у коме је бол дуго ткао лепоту душе, онај који тражи да је слободаи као горски цар. Онај који се зажели да види голог бога пред својим слабим очима, и љубави која је сама чиста, блага утеха . . . Оживи прави човек, онај који свирепо зна да ће часови брзо прохујати и сутра зором кора дана доћи. И који зато хоће да потоне у мало привидне среће и у заборав Просветни гласник бр. 7—8 3