Prosvetni glasnik

400

Просвегни гласник

одбрану свих врста не ставе на сопствену основу, док благо своје земље не узму у своје руке и ову не обраде боље но Досада, Срби морају да се одрекну свих материјалних претензија и сваког личног уживања. Поколења морају да се створе која неће живети од кликтаве славе и блиставог јунаштва него ће од радног знојавог прегалаштва и најнапрегнутијег живљења начинити стил свога хода кроз историју. Новим васпитањем морамо омогућити чојство сваком нашем човеку и у исти мах тешке дужности учинити сношљивима измењеним друштвеним моралом српске заједнице у којој рад треба да буде мерило друштвене вредности. Противно своме историском лику Срби су у периоду од 1918 до 1941 помислили да ће нову државну заједницу моћи организовати искључиво политичким средствима. То је један од узрока зашто Срби у Југославији нису орагнизовали свој националнобиолошки, национално-духовни, национално-привредни и национално-технички аутономни унутрашњи живот него су се сконцентрисали углавном на површински подитички живот у коме су се трудили да вештом игром политичких формула реше проблеме новог стања. Место верности историским основама ми смо прешли на вештину политизирања. Овај преокрет у ставу једнога народа који је досада своје задатке у историји вршио залагањем својих највећих и најдубљих духовних снага, била је слабост, била је издаја традиционалног става и историског лика. Људи који су дошли на површину да би такав став и покушај свога народа привели у живот, били су продукти анемичног ратовима историски ослабелог народног тела. Срби су морали и раније, под Турцима и за време сеоба, да улазе у нове заједнице и Да се ту сналазе, већином у нбдовољно обезбеђеном положају, дакле да се сналазе не као господари ситуације него готово увек као они који су упућени на приклањање и повиновање приликама. Али поред све тежине положаја снагу православних Срба у тим приликама чинило је баш то што су они пристајали на материјалне и политичке компромисе и Попуштања, па чак и на поразе те врсте, али нису пристајали на духовне компромисе и поразе. Срби су пристајали да Дају харач, пристајали да се против заједничких непријатеља боре на европскнм и азиским разбојиштима као простИ и анониМни војници и у служби несрпских царева, Али нису пристајали