Prosvetni glasnik

42

Просветни гласник

*,Победио сам Божјом помоћу... својом младошћу... и коњицом својом, верним другом у невољи... Девојка би уз мене, у седлу, на коњу... Јахали смо планином амо... Тада сретох пастира, и послах га, хитро момче, да-вам јави... Спустила се ноћ, чудна ноћ, још чуднија планина; ВЈзх јој сам месец дотиче; листови јој златни, стабла сребриа... Кад дођосмо на домак ових зидова, осврнух се да јој дворац свој пок-ажеМ... А ње нема... нема ... " Због овога Кнежевић пада у дубоку депресију, у тешку меланхолију, у злокобно ћутање. Он губи сан, ведрину младости, веру у живот и у самога себе. Из те атмосфере скрушеног очајања спасава Га његов стриц, Војвода од Судбине граДа. Са пуно вештине и богатог животног искуства, Војвода успева да извуче Кнежевића из летаргије и да га поново увуче у прави, свакодневни живот. Кнежевић се дуго колеба, али најзад пристаје: „Стриче, добро, поћи ћу с тобом у свет... у живот, у бој, у лов, за богату трпезу, у хан лепих жена ..." Једна од најуспелијих сцена у овој Трајковићевој драми несумњиво је сцена у хану лепих жена. Радња се одиграва у једном средњевековном оријенталском хану, у огромној одаји, уз звуке страсне источњачке музике. На средини одаје стоји телал. Око њега седе: Персијанац, Грк, Арапин с једне стране, Војвода и Кнежевић с друге стране. Они се натичу међу собом који ће од њих добити Лепотицу са Истока. Грк нуди пет кеса злата, Арапин десет. Војвода добацује Арапину: „Лакше, лакше мало, Гаравко! Мислиш ли да ја, као ти, вадим злато Ш бЛагОсловених река твоје тајанствене Индије? Хиљаду батина морам да ПоДблИм по леђиМа својих себара, док избучем за харач једну кесу злата. МноЈ-о цеииш, ЦрНче, ову лепотицу, кад ме гониш да дееет хнљада баТина поделим за једну постељу. Лепа је, али вреди ли десет хиљада суза?" Телал не одговара на Војводиио питање, већ мирно продужује са надметањем: „Ко да више?" Грк н.уди двадесет кеса злата. ♦ Телал се обраћа Кнежевићу: „А шта ви дајете,. млади Кнежевићу? Јесте ли видели нашу Лепотицу?" И сада долази одговор који јасно одваја два супротна менталитета, два света која се међусобно искључују: Кнежевић: Не знам... Нисам је видео ... Баш кад је поворка наишла, Све је обавиЛа некаква магла ... и ја не видех ништа! (За себе): Али чини Ми се Да саМ вИдео њу! ЗапЈТо баш таДа и на оном месту? Учинило ми се да сам поново у оној чудној ноћи, као да још увек Јашем на своме доброме