Prosvetno-crkvena Dobrotvorka Draginja St. Petrović

сказобе осе доо оссзооокдобк ове дове зоо д

у осталом, и сама светост наумљеног предузећа. Ништа не би могло Драгињу тако ожалостити као неуспех, каква неочекивана сметња и неприлика.

Осећајући да је, као женска страна, за сам почетак слаба и невешта у проналажењу поузданог пута, Драгиња потражи искреног саветника, угледног помоћника и природног покровитеља у градњи задужбине. Само таквој личности могла је поверити тајну своје душе ради остварења свете замисли. И њен умни поглед, њено религиозно срце проналази такву личност. То је био Поглавар Цркве, Духовни Старешина Београдске Архијепископије Митрополит Михаило, који тек што се беше вратио из прогонства, из Русије. Његов тријумф и иначе је био симпатичан у очима нашега света, који је гледао у њему праведника и мученика а Драгиња, као побожна српкиња, видела је у њему још и нешто више: мудрог духовника и ревносног поборника за чистоту Православља и поретка у Цркви.

Саслушавши са пуно очинске пажње њену живу жељу, Митрополит Михаило од прве речи одобри и благослови богољубиву намеру и свесрдно јој обећа од своје стране унапред сваку архипастирску потпору и савет. У смислу тога првог разговора и споразума са Драгињом, седи Архипастир предузима одмах извесне кораке, да се, пре свега, обезбеди земљиште на Новом Гробљу за будућу цркву. И да би то прво питање решио на један правилан и позитиван начин, он се обраћа Општини Београдској и као Поглавар моли за дозволу и пристанак, да се потребно земљиште уступи. Тај први почетак, први писмени акт о подизању светоникољске цркве, ево, како гласи:

ОСХОСХОСХОСХОСХОСХОО = — 46 — — ОБХОБХОСХОСХОБУОБУОО