Rad Glavnog odbora Crvenog krsta Srba, Hrvata i Slovenaca. u 1926. G. : izveštaj XXXIX redovnoj godišnjoj skupštini sazvatoj za 30. april i 1. maj 1927. god. u Beogradu

2 Гласник Црвеног Крста Срба, Хрвата и Словенаца.

1) Прикупљање прилога у народу, приликом педесетогодишњице, за набавку два санитетска авиона, које ће Црвени Крст дати на дар Министарству Војске и Морнарице.

8) Издавање маркица Црвеног Крста о педесетогоДИШЊИЦИ. 9) У Главни Одбор, сем г. Драгомира Антуле, изабрано је поново, коцком предложено за иступање, ових седам чланова: г. г. др. Тугомир Алауповић, др. Хранислав Јоксимовић, др. Августин Чичић, г-ђа Лепосава Петковић, Васа Лазаревић, прота Стева Димитријевић, Рафаило Финц. На место г. Драг. Антуле изабрана је за осмог члана Главног Одбора, са седиштем у Београду, г-ђа Јелица Јевђенијевић.

10) У Надзорни Одбор изабрана су три лица: поново г. г. Воја Копривник и Ст. Аранђеловић и нов члан г. Драг. Обрадовић из Скопља.

Дакле, годишња скупштина ставила нам је у дужност да што свечаније прославимо педесетогодишњицу Друштва

и да том приликом прикупимо у народу прилоге за набавку два санитетска авиона.

Но обе радње остадоше неизвршене. Оне су дошле као изванредне у пословању Друштва и већ самим тим изискивале су много више труда и добру организацију да би биле успешно изведене, Ду току припрема, наступиле су поплаве, које нам све старање и пажњу свратише на пострадале у многим крајевима. Настадоше од једном тако силне потребе за првом помоћи да је прорачунска сума, за ту сврху предвиђена, у 100.000 динара била веома незнатна. И да Црвени Крст није имао своје готовине, да у првом тренутку стави на расположење 300.000 динара, морали би пострадали дуго чекати на прву нашу помоћ, док се до средстава дође позивом на народ. У исто време ова нам је година пружила дралоцено исвуство и поуку како и колико Црвени Крст мора бити приправан за указивање хитне помоћи пре него што се организује прикупљање прилога. И сума унета у прошли прорачун од 50.000 динара за повећавање суме од 66.000 дин. која нам служи као Фонд за елеменшарне несреће, јесте толико малена да се озбиљно морамо побринути да нам тај фонд стварно ојача толико, да сеу првом тренутку може притећи у помоћ невољнима. Заиста, тај фонд од 116.000 динара, колико износи на крају 1926. г., морамо стално повећавати.

Кад смо ометени једним оваким деловањем и практичним радом, онда не треба пожалити неизвршење оних двеју скупштинских одлука. Сви смо се били предали једном тако благотворном послу, и сада, при његовом скором завршетку, можемо се радовати што смо једну не само високо човечну већ и народну дужност испунили, После тога нашег рада Црвени Крст је изишао увећан и ојачан, везе су се учвр-