Rad ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca : I. Debata u načelu o Nacrtu Ustava

122

X. седница 14. фебруара 1921. годИне

хистичка, постала je монархија под династијом Карађорђевића. Ово je тим даном коначно решено и то je данас и за моју ст-ранку’прекарно, и ми о томе не дискутујемо. Шта je осгало не решено? Остало je унутрашње уређење државе, провизоријум je остао све дотле, докле се не сазове Уставотворна Скупштина. И заиста ми тај провизоријум у нашој држави све до данашњег дана имамо. Јер да то немамо, не бисмо имали посебну владу у Босни, не бисмо имали посебну владу у Далмацији, посебну владу у Љубљани, Загребу и т. д. Питање je сада да ли се може код тога говорити о федерацији. Ja мислим, господо, да не може, јер кад узмемо да je федерација такво државно урефење где се уједињују две или више државе од којих поједини делови остају држави али изнад тих делова постоји други организам, да no властитом праву извршује неке најважније функције државне за своје чланове и да то све спроводи својом власти. Видите код федерације питање je о више држава и ту je једно нестаје више власти али ипак појединим државама остаје некакав компетенс, да они за оне делове свога урефења извршују законодавство легислативу самосталну. Питање je ту да ли je то код аутономије или код upoвинцијалног уређења државе. Питам ja, да ли je исто тако и код аутономије и ако хоћете рећи у провинцијалном урефењу државе. To није, јер ако се хоће провинцијално уређење наше државе, онда ту не долазе никакви фактори који воде преговоре, него једино народ са својим представништвом има да одлучи на који ће начин најбоље да организује унутарњу државу. Ту само долази у питање колико и каква компетенција има да се да покрајинској самоуправи, покрајинским аутономијама: да ли he те аутономије вршити ту компетенцију in jure proprio no своме властитом праву или ће вршити in jure delegate колико им дозволи устав, т. ј. колико ту компетенцију даје само Представништво. Кад ми заступамо овакво становиште, да у покрајинама, које ми замишљамо, државна власт врши компетенцију ~in jure proprio“, онда мислим, да се овде не може говорити о сложној држави, онда мислим, да ово наше становиште долази у противбу државног становишта. Господо, ми држимо, да je аутономно урефење наше државе о покрајинама, са покрајинским самоуправама, a према данашњим приликама незгодно. Јер како видите, ми се поглавито разилазимо гледе обима тих покрајина, a осим тога и гледе те делегиране пренешене компетенције, наиме, колика ће се та компетенција дати. Господин Boja Маринковић je рекао неки дан: „Ми нисмо централисте, ми смо га морали тако бранити, јер смо се тако назвали. Ми смо унитаристе. Ми не правимо питање о ширини права, ако она немају своје посебне тенденције“. Али, господо, ja знам добро рад Турске. Налазио сам се у тим приликама тамо, a нарочито upe 1912 године и знадем, да су у Турској највшце народности тражиле те аутономије, тај муктаријат. ЗаniTO? Зато, јер je Турска била састављена, наиме на турској државној територији настањено je више народа, који су имали центрифугалну тежњу, и ту je требао само први да се отргне од Турске. Али, господо, то код нас није и ne може бити, јер ми смо овде слободни. Јер лшсчо један народ. Морам да истакнем да ми Муслимани стојимо na становишту народног јединства Срба, Хрвата и Словенаца и да ми сваку племенску борбу одбијамо. Кад смо ми један народ,

питам да ли може бити код нас каквих центрифугалних тежњи и од кога? Мени изгледа, господо, да владине странке, заступајући тај владин централизам и унитаризам највцше се боје ових тенденција. Ja hy биги .искрен. Мени изгледа да je највећа бојазан, ако би се добиле те веће покрајине да би онда Хрвати с обзиром на своју историју, обзиром на своју прошлост и народне традиције, да би они настојали да створе засебну једну самосталну државу и да би тако дошло до тога да захтевају одцепљење, а исто тако и Словенци. Иза тога постоји бојазаи за Македонију. (Добацивање). Молим треба да знате да у Македонији има доста Албанеза и да ми имамо Албанију као суседну државу и да је бојазан да Албанези не би имали своје центрифугалне тежње према Албанији. Ја држим да те центрифугалне тежње не може бити, и да кад би се неки поједини случајеви појавили, да се лако могу гонити. Ја држим да и Хрват без Србина не може живети, дахрватска држава на данашњој територији сама за себе без Србије не може постојати. Ја не знач каквог би интереса Словенци имали да се одцепе и коме да се прикључе. Господо, ми имамо своје народно име; на нашој државној територији ми имамо и Турака баш пс националности, имамо и Албанеза, имамо, ја познајем добро од прилике и знам места где има правих Туркуша. Они су толико удаљени од својих саплеменика да они више немају никаквог изгледа да би какве тежње на-прама вани имали. Зар није главно да су задовољни законом, и да имају иста графанска и политичка права као и ми. Господо, г. д-р Веснић говорећи о државном урефењу и народном јединству река је, ми ако будемо имали унутрашње јединство уређења државе, ми ћемо имати и у међународној заједници да играмо једну велику улогу. Ја бих томе могао још да додам: то није. достатно. Треба ту још других увје-та. Држава може бити напрама вани јака једино онда ако je унутра јака а унутра једино тада може бити јака ако је народ задовољан, ако нико није подчињен ако. нико није у својим граианским правима запостављен. Господо моја, ја сам истакао да ми морамо уважавати народно расположење. При изради нашег Устава м.орачо рачунати са народним жељама. Ми можемо најзгоднији устав стилизовати и почети га провафати али тај Устав ако netie наићи код народа на одобравање, ако неће бити добро примљен, него ако ће се силом морати провађати господо,. онда тај устав не може никаквог добра донети него само неповољности унутра, кризе и шта ће бити? Доћи ћете дотле, да наша држава буде унутра слаба, а кад буде унутра слаба онда ће бити ii напрама вагш слаба. ■ Г. Веснић истицао је још да. пошто -је народ један, мора и држава да '>уде јединствена. Ја држим да може бити јединствена држава, а да народ не буде јединствен. Ова се два појма један од другога морају одлучити, разликовати, и с тога се не сме пикада уважити питање државнога јединства ca Kamera гледишта. Ако је народ јединствен боље је, ако није, то не мора ни бити. Господо, заступајући гледиште покрајинских аутономија, ми држимо да су оне једино подобне. да у нашој држави дођемо до до добре администрације. Ви знате да су ове све наше покрајине: Босна, Херцеговина, Далмација, Хрватска и Славонија, Македонија, Црна Гора, Словенија живеле са посебним животом; да имају своје посебне традиције; да имају своје посебне обичаје; да имају такве законе који се не могу лако изједиачити. Са меничним правом то би могло лако iihii, ca грађанским већ теже. A само паследно право не