Rad ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca : I. Debata u načelu o Nacrtu Ustava

Стенографске белешке

125

годину дана створио себи 50—60 и 100 дулума земље u уз то нагумао се доста napa. Taj je човек продао своје поштење, продао је све оно што једноме човеку може да буде најсветије, и од тога човека ви никад не можете имати доброг и поштеног службеника. Па ево и овде у Скупштини ми имамо намештених чиновиика који се могу одмах сутра избацити, имамо у министарству инспектора које бих ја тешко узео у службу за дневничаре и они су једноставно протекцијом постали тако високи чиновници. Господо, ми смо у нашем нацрту устава поставили за чиновника јаке гаранције тако да не могу бити изложени појединим партијским шиканама и да се при пресуђивању о некоме чиновнику има водити рачуна само о томе да ли он у своме уреду, у свом звању врши своју дужност као што треба, и ми настојимо да не буде корупције међу чиновницима a то се може постићи само тако ако они не буду изложени развим непогодностима и беди. Господо, ми смо усвојили стајалиште једнрдомног системај премда има разлога томе и за и против. Ми смо усвојили овај једнодомни систем чисто из разлога, што смо увидели у каквим се приликама данас налази наша земља. Ми данас стојима пред једним социјалним превратом. Ми смо данас у таквом стању, да нас могу спасити само социјално и хумано законодавство. Ако ми пофемо овим правцем, ако будемо стварали законе у oboai правцу, да се обезбеди раденик, да се обезбеди тежак, занатлија, трговац, онда Темо нешто моТи да створимо и да сачувамо државу од велике кризе социјалне. То не би било могуТе са дводомним системом, јер она силна лроцедура, да један нацрт мора прво бити поднешен Народном Представништву, а потом да иде у Сенат, a no том да -се враћа натраг, то траје дуго, дочим људске потребе иду брзо и не могу да чекају. Стога закони, који би били донешени, и које не би било могуће да се донесе са обзиром. на конзервативност чланова у сенату, довели би нас до тога, да никад не идемо са временом, него увек за временом. Господо, ja нећу дуљити. Како сам истакао, наше je становиште, да држава буде уређена у покрајинским самоуправама, како су ове покрајине развијене, то се видинајбоље из нашег нацрта Устава. Једно треба да уважимо. Устав треба да донесемо, добар устав, који Те одговарати расположењу и жељама народа и тај устав не сме да остане само на папиру, и не сме да се изиграва сваки дан, он треба да се извршује онако како треба и да заиста буде у садржају извршења оно гесло: свакјеједнак пред законом, свима једнака политичка права и слобоштине. Ако то будемо дали Уставом, онда ћемо заиста имати јаку државу, а ако будемо изигравали ове несрећне установе грађанских права, онда нам не пол\аже ни сто писаних устава. Ја сам свршио. Потаредседник д-р Томислав Томљеновић: Има реч господин Жерјав. Д-р Грегор Жерјав: Господо, видеТи, да треба журити, ja hy говорити само о административном проблему. Главно је питање ради кога смо ми против Устава баш тај административни проблел!. Али, одмах морам као Словенац изјавити, да се не може признати и плебисцит једнога краја, ни једнога среза ни покрајине. na ни једнога племена гледе уређења наше државе. Као што је цела земља неподељива својина целокупног нашег народа, тако припада уређење државе а то је Устав —припада целом народу. Пошто је мој предговорник г. Сушник говорио о изборима у Словенији, то ја могу само да изјавим поводом тих избора да су избори у Словенији показали ве-

лики антисепаратизам већина. Huje код онихизбора било говора о томе, да ли he демократе добити већину, него се само ишло да се докаже, да овај део народа, који се зову Словенци, нису у табору господина Корошеца и тиме смо ми демократе врло задовољни. Административни проблем је проблем децентрализације, каква и колика треба да буде самоуправа. Ја аистрахујем ред отворених политичара, који своје мишљење постављају на три разна начина децентрализације. Први је начин административна деценгрализација, којега има у свима земљама, где на деловима територије по директивама и под надзорои министра воде управу ниже државне инстанције. Други начин је децентрализације, децентрализација путем самоуправе, где се делови јавне управе локалног значаја поверавају од народа бираним функционарима. A трећи модус децентрализације је путем тзв. покрајина које су већином историјског порекла то што ми зовемо код нас „дежелно“. То су фрагменти или рудименти државе. Ми смо за први и други начин децентрализације, а најенергичније смо против трећег начина. Што се тиче државне, административне децентрализације, неоспорно је, нико се није јавио противу тога и постоји већ у иашој држави систем три инстанције. Ако то признамо, онда неће бити тако тешко да добијемо критеријум за одлуку о опсегу области, и то је главно питање ради кога постоји спор. Најнижа државна управна власт су срезови, Срезови или котарска поглаварства како их ми зовемо у Словенији, имају тамо 40 до 120.000 пучанства. Опште је мишљење и сва управна наука у Аустрији била је мишљења да је ово подручје превелико. У срезу је екзекутива управе. Ту је надзор општина. То је она инстанција, која мора народу у сваком моменту да буде на расположење. Ради тога ми мислимо да је 80.000, 100 000 или 120.000 за један срез превише. 10.000 становника или мало више, као што је у Србији чини нам се премалр за нашу државу, јер би тако велики број срезова нашу државу финансијски прекомерно оптеретио. Као база за срез ја мислим да можемо узети једно подручје од 30 до 40.000 људи. Наравно, та би цифра варирала према интезитету пучанства и теренским приликама. Где народ бива настањен у великим масама, нпр. у индустријским крајевима, може евентуално бити и веТи број, али у нормалним покрајинама требало би да буде 30 до 40.000 становника као нормалан број. Ако смо то једанпут утврдили, онда nehe бити тешко наћи који број he бити згодан за ону средњу инстанцију, коју ми зовемо област, а за коју други желе да се зове покрајина. Клерикални нацрт, о коме је говорио колега г. Сушник, жели да таквих инстанција буде само пет: Србија, Босна са Далмацијом, Бановина, Војводина и Словенија. Шта има да ради ова друга инстанција? Дакле, по нашим појмовима, минмстарство има да даје директиву и да врши надзор над административним областима које воде де факто управу, а срезови екзекутиву. Цела администрација мора да буде у области, док министарства имају наравски друге важније послове; она имају да држе главу чисту за велике послове и и за спремање закона. Сад питам како he овај господин Бан или председник, или како Темо га звати, једне покрајине, владати ситуацијом, кад Бановина има 3,000.000, а Србија 4,000.000 људи. Словенија, кад сам ја био тамо на управи, имала је и 1,100 000 пучанства, и право да вам кажем, председник не лгоже наћи времена да упозна све ове тешке специјалне прилике ако кажем да једанпут годишње