Rad ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca : I. Debata u načelu o Nacrtu Ustava

Стеиографске белешкб

129

гова права или слободе у погледу аутономије Ја нисам то казао, нити сам могао то казати, јер Београд ihto се тиче политичке слободе не може ништа да нам одузме јер нисмо ништа ни имали. Него кад бисмо имали политичке слободе, кад бисмо ми постигли ihto тражимо и добили аутономију од братске владе која нам не би чинила потешкоћа и поставсве запреке као Беч, онда би нам било добро n једним и другим. Подпредседник д-р Томислав Томљеновић: Реч има Павле Анфелић. Павле Анђелић: Господо народни посланици, допустите ми да овде кажем неиолико речи, као своје лично мишљење, о догафајима који су предходили овом нашем састанку и који имају посредпо и непосредно утицаја на рад Уставног Одбора. Ja ћу говорити овде као посланик Југословенске државе, осекајући се колико Србин, толико исто u Хрват, толика исто и Словенац. Ја налазим за потребно да нагласим да реч племе, која се овде врло често употребљава за наш троимени народ није добра, или како рече г. д-р Вошњак да је незгодна реч. Црногорци имају за то лепшу реч; они кажу брашство. Ја држим, да смо ми три братства једног великог племена, које се зове словенско. Ја за то желим, да се наша држава назове Словенпја, како би под тнм општим именом могли прикупити n другу браћу ii то: Чехе, Словаке, Пољаке, Лужичке Србе, Русине, Русе и Бугаре. Прећи ћу на јединство државе и констатовати да сам задовољан да су сва господа предговорницп сложили се у том®, да имамо једну заједничку државу са једном законодавном влашћу. Али истичу се ипак неке сметње које сметају уређењу државе унутра, а које истиче и наша историјска прошлост. Једна од тих појављује се овде онде у малом облику као што je приметио посланик, г д-р Дулибић: To су наше три вере. Ја стојим на том гледишту да је сваки онај грешник који то питање потрже који са тим питањем оперише било у Aia каквом циљу. Још наш славни Гундулић у 17. веку каже у своме Осману: „Проклет да је тко цијеч вире на својега брата режи.“ Доцније су наши сви умници и сва три братства нашега народа потхрањивали ту мисао, а ја видим да се ррећамо сви подједнако и да ако прјединац хоће да одустане од тога има да сеогреши о свест свога брата Такве људе, по мом мишљењу, дужност је државне власти да гони, без обзира коју су и којој политичкој странци припалају. Гонити их дотле да се, што каже Данте, и у паклу гоне и тамо да се спусте, где је он спустио свога папу у најжеш-ћу ватру. Бог је један. Све наше три признате вере верују у то. Сасвим је друго, како се и на који начин исповеда то своје веровање. Дали је уз Бога непосредно пророк или је Исус то је сасвим свеједно. Можда су сви заједно и да су и они нека врста странке како смо ми овде у Уставотворном Одбору, али они раде сложно и заједнички, па би требало и ми заједнички и сложно да радимо. Ја сам приметио оеетљивост у томе г. д-р Шимрака. Он је једном упадицом рекао зашто су православне владике отишле у Чешку ради прозелитизма како је навео. Ништа то њега не треба да узнемирује као католика, по моме мишљењу. Јер мене не би ништа узнемирило, ако би неколико бискупа отишло у Русију и Бугарску да тамо преобраћају православне у католичку веру. Г. Сушник напомиње један конкретан случај неправилности рада наших власти у Метохији, у селу Злокућанима. Како сам ја имао, прилике да се упознам са тамошњим приликама, као војник могу ово petin. Стенографске белешке

Тамошњи угледни човек Лаза ДоетФ, био је катблик и што ме је нарочито привукло да запазим то име то je било због д-р Лазе Докића државника, он је био баш католик. Доставили су командиру неки људн тајно, да у цркви иатоличкој стоје- закопане пушке које су после нашли наши а Лаза није протествовао, Ја сам пре тога био примљен од г. Фратра и у истој цркви био на ручку и тамо у његовој соби висила је слика цака Фрање Јссифа и царице Јелисавете. Ио мом мишљењу тамо се и сувише агитује са именом вере. Не треба примити извешћа као сигурна, треба их проверити. 0 томе да ли наша држава постоји као правна или фактична држава, оставио бих то онима, који су говорили о томе сувише. Али хоћу да констатујем факт, да и држава постоји као држава а не као заједница Ако постоји држава као што су сви предговорници утврдили, било као фактична или ппавна држава, она постоји само, ако је суверена д-р Полит Десанчић каже о суверености државе : то је својство државе, no коме je она према вами независна, а унутра највиша власт. Дакле, држава постоји, постоји наша иезависност према вани, јер су то признале комисије наше и савезници наши. Ако је сувереност битно обележје државе, као што је казао г. Слободан Јовановић, онда заједница без суверености није држава. И онда ако би се пристало да се створе федералне државице или самосталне покрајине, како се то види из захтева деснице и по њиховим пројектима онла по речима г. д-р Жерјава, како јеон то добро приметио онда та државна власт не би могла ништа радити у Словенији! неби се могла спровести државна власт одозго до доле и он-да то не бк била држава, јер не би имала сувереност а ми хо■ћемо државу неопходно је нужно да се призна сувереност државе. Ја чак држим да је Конституанта суверена и да она представља ту највишу власт у држави. To je моје митљење. У осталом може се и по тоже ценити да Конституанта има свога Министра за Конституанту, ако се хоће и на то да гледа, а који нам је помогао да онаку заклетву положимо. Постоји једна несређеност унутра. Да би могли осигурати државу треба нам Устав, треба да се народно уједињење крунише. После прогласа уједињења 1. децембра 1918. г„ ја држим да је уједињење свршен факт. Зашто се није дошло до устава раније предговорници су напоменули у неколико и г. д-р Boja Вељковић рекао je да je нерад парламента узрок томе. Ја се слажем са господином д-р Вељковикем, а .узрок по моме мишљењу потиче отуда што је код нас настала после уједињења у место озбиљнога рада једна озбиљна трка и борба о патент на патриотизам. Они људи који су у позадини солунскога фронта чували који су доста урадили за уједињење народно, мислим на декларацију Пашић-Трумбић, али има много и много ствари за које они треба и да одговарају. Видећи се у незгодној ситуацији употребили су прилику да дело народне радости уједињења приграбе и да објаве свуда и на свакоме месту објаве како су очи то створили, како само они имају славу, како се њима има приписати и никоме више. У томе се тако далеко ишло да је позадина солунскога фронта, не бирајући средства, нападала на све што је заостало у отаџбини, нарочито на оне људе који су сстали на огњишту да чувају образ и име србиново. Сва радња је њихова -била управљена да их изобличе, да их окриве, да их материјално оштете, и да их оцрне у друттву. Изрази који су се ширили у целој земљи за све оне који су по несреви судбине пали били у ропство, на боЈним пољима која се ширила од неких наших 18