Rad ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca : I. Debata u načelu o Nacrtu Ustava

Стенографске белешке

131

заробљеници нашли први у Војводини и Хрватској да уведу ред и поредак. Кад су се тако ти млади људи борили не може им се порећи, да су и они учествовали у борби за народно уједињење. Колико само имаде таквих удружења и таквих скупова који су такофе исто радили за народно ослобофење и уједињење; због тога је и погрешно, ако се хоће све заслуге за народно уједињење да припишу искључиво само Солунском фронту u Србима. Част н поштовање солунским борцима, који су се дуго и дуго борили и на ■ крају крајева здрави се вратили својим кућама, али како кажем ти младићи које и не знамо, борили су се и то треба признати. Па чак и бно Народно Вијеће у Загребу, састављено од најугледнијих политичара из онога дијела који је био под Аустро-Угарском, и оно се борило. Ja знам са каквим се усхићењем тада говорило о именима: Корошец, Лагиња, Дринковић и Трумбић. To су била славна имена којима су се дивили и одушевљавали сви и ми који смо се тамо налазили. Ja ћу прећи на сам устав. Морам да кажем да што се тиче политичког дела, он садржи и добро, а има и онога што не ваља. Економски део, који је важнији за данашње прилике и данашњу ситуацшу, занемарен je. Акцептујући мишљење г. д-ра Вељковића за принцип приватне својине"са законским ограничењем ослобођење од порезе минимума доходка ради егзистенције породица, ја идем даље. Да би се постигао ред у држави, да би се државне финансије обезбедиле, морамо хтели или не хтели пустити да наша држава буде помало комунистичка. Мора се поћи вофењем прогресивне порезе са аритметичком па чак и геометријском сразмером, ако је потребно да се постигне ред у земљи и да се државне финансије санирају; да се одлије где је препуно, а да се подстриже онде где је предугачко као што је казао Његуш. Што се тиче два дома, ја видим, да се то питање сасвим кристализовало и.да је ту веТина у корист једнога дома, али нацрт устава вели, да треба да буде Сенат. По мом мишљењу и због тога што Устави појединих група веле да треба да буде још један дом, ја замишљам да тај Сенат како је предвифен, предстаља ни мање ни више један сталеж, један господски ред. Апсолутно je немогуће да тај ред na ма био он и земљораднички а не господски или раднички, да буде без политике. Ако узмете ма кога од наших угледнијих политичара, који ће ући у Сенат, он he остати то исто што је био у Народној Скупштини и у свом јавном животу. Ми не можемо нзбећи партизанству друкчије, него само попуштањем и споразумом. Према томе би била установа Сената с обзиром на то сасвим излишна, била би на сметњи и не би. се могло радити а вјероватно је да би се баш тиме још и више развило партизанство него овде. Што се тиче уставних права графана, ja ћу се задржати само на једној напомени, да једној половини рода човечанскога, жени, није овфе признато, није огарантовано ни најмање нејзино право, да учествује у политичком и друштвеном решавању свих проблема, који су неопходно потребни за живот, и за које се ум човечји показао неспособан. За доказ тољу је покрет раднички, који не могу решити људи сами безжена, икојипрети, да уништи сву културу и имање, које сам довек створио без жене. Ja Ту о томе говорити доцније, a сада ћу само напоменути још нешто о штампи. Пројект Устава о штампи, где се вели, то је по мојем мишљењу нешто реакционарно

штампа je слободна у границама закона. Мени звучи то исто тако, као кад би казао: човек је слободан кад је окован (Глас: Закон оков. Други глас.; Нов појам за закон.) Мени то тако изгледа, у Устав се унесе принципи, који.се закони окивају. (Глас : Птица у кавезу.) Ми не смијемо стати на таково гледиште. Слобода мора бити ‘потпуна уз гаранцију, колико се може од злоупотребе штити. У осталом о том he се говорити, кад то буде дошло на дневни ред. Господин Курбеговић приметио је за неповредивост стана. Ја сам слушао из клупе примедбу, како се може допустити, да неко унутра пече туђе npace и да осећа мирис и да уђе у кућу, а то.не сме по закону и не сме по Уставу. По Уставу од год. 1888. није се смело ући у кућу уноћи. И ja сам онда вршио дужност власти. Год. 1892., 1893. и 1894. био сам председник општине па сам тада имао тих случајева и ништа није сметало, да се постигне правда. Кад пођемо од места учињеног деликта, и дођемо до те куће где се пече прасе ми станемо и поставимо стражу a сутрадан улазимо у кућу и вршимо претрес. Али је погрешно схватање, да се не може ухватити кривца, ако се не дозволи да ноћу полиција не сме ући у кућу. Ja мислим, довољно је искуства, које ми имамо, који смо веlл на том радили, довољно је, да се постави стража, а у јутру да се врши претрес. . Уопште ситуацију, која је претходила овом састанку, влада није схватила, јер да је влада схватила, она би друче поступала. Спенсер у Принципима Социјологије вели: победа има за резултат, да се побједни народ предаје деспотизму. Да је влада стала на то гледиште, да се путем деспотизма може да упостави после рата правда, она би завела диктатуру ауторитета државне власти. Комунисти су схватили то боље. Они мисле- да се диктатуром пролетаријата може постићи правда и завести ред. Влада је покушала једним експериментом, обзнаном, да дсфе до правде и да васпостави ред и поредак. Ту обзнану, коју је влада дала противу комуниста, народ је поздравио са: „Боже помози, почело се радити“. Мефутим шта је било? Од како је објављена та обзнана, па све до сада није се изииЈло са конкретним. доказима: шта су, где и који комунисти починили, него се и данас стоји на ономе где смо били када јета обзнана објављена. Г. Министар Трифковић казао је да је читао у новинама шта све комунисти хоће да раде. Па, господо, и ја сам много што шта читао у новинама и по ономе што сам тамо читао, ми у Србији немамо ни једног министра ни политичара честитога човека. За свакога се казало да не ваља. Тако се исто казало и за комунисте да су они елементи нереда, да нису патриоте, да хоће да сруше државу, али зато треба имати и. доказа. (Министар Правде Марко Трифковић: Кажите Ви то г. Драшковићу, а не мени.) Сима Марковић: Сви сте ви заједнички кривци, јер сте заједно донели ту обзнану. Министар Правде Марко Трифковић: Кад сам оно казао г. Анђелићу, ja сам то више приватно казао а не што мислим да са себе збацам одговорност за обзнану на г. Драшковића. ■ Павле Анђелић: Главно je то да се после те обзнане одмах отпочело са отпуштањем чиновника. Ja жалим оне из мога округа . које познајем а којису отпуштени. Тако министар Правде г. Трифковић отпустио je из Првостепеног Суда једнога младића, дипломиранога. правника. који је био највреднији и најспособнији писар у Суду. (Један глас: То се вас тиче, господине Министре Трифковићу.) 18*