Rad ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca : I. Debata u načelu o Nacrtu Ustava

Стеноѓрафске белешке

145

којима се може дебатирати. Ми смо мислили, да смо нешго највише, да смо папе, који стварамо нешто без погрешке, Beii смо израдили нешто што је за данашње прилике и с погледом на ову ситуацију могуће Већ тим смо вам рекли да то није ништа о чему се не би могло говорити са ваше сгране, али држим да су ту ипак некоје ствари, које се презрети не смеју. Говори се ту о својини, и било je већ којекаквих концесија. Често, кад се говори само о томе, како ће социјализам укинути сваку приватну својину. Ја бих хтио казати да то не стоји. Социјализам у колико је спаствен иде баш другим правцем. Ja држим да ће реализација тога социјализлsа створити много више приватне својине, Ht го данас што je ИЈнаде и да ће ту својину имати баш они, који данас немају ништа. Кад се говори с нашег становишта о приватној својини, о том како треба својину конфисковати или ако хоћете експроприрати, онда се не ради толико о готовим продуктима, него се ради у првом реду о продуктивним средствима или дистрибутивним средствима. Није мени један мултимилијонер опасан ради тога, што имаде ми шјоне, и што може боље живети од мене. Ако имаде он своју палату, ако имаде своју јахту, то није опасно за мене. Ако он може да изабере најфиније јело, то мени много штете не чини. Али, што му данашњи друштвени поредак дозвољава, да он купује земљу, да ствара творнице, да он монополише продукцију, и да онда на хиљаде и хиљаде људи зависи од њега, у том стварању и у том лгонополисању лежи та несрећа. Социјализам хоће да социјалише ону својину, која постоји у продуктивним и дистрибутивним средствима. Ако је човек за свој живот нешто добио, да ужива, то му социјалистички поредак никако не кани узимати. Јер једнакоправност и једнакост у социјализму не значи, да социјализал! кани оно што je у висини повући доле, да буде у дубини, него да из дубине дигне све више и више, и да се изравнамо тамо rope, а не доле. Зато тражимо, да се у питању својине већ данас поставимо на то становиште прије свега, да интереси целине иду пред интересима појединца. А мефу продуктивна средства спада и земља, и зато ми тражимо, да се и оаграрној реформи у Уставу само нешто каже, а не да се препушта само доброј вољи оних, који иза нас долазе. (Одобравање.) А ми ту чинимо разлику између својине и поседа. По н*ашем мишљењу земља може бити само својина целога народа. Али тај народ може да даде земљу у посед онима, који ју обрафују дотле, док ју обрафују. А то не значи, да се мора аасолутно све распарчати на најмањи посед. Не стоји то, наопако. Ми би смо желили да буде великих поседа, особито тамо, где je земља такова, да je њезино обрађивање много продукгивније у великом поседу него у малом. Нећемо ми, да се аболирају велепоседи, да буде све у малим парчадима, него ми желимо, да се пољопривреда организује, па да се поспешавају и овде задруге, које могу да обрађују и велике делове. Дозвољавам, да и држава, да покрајине и котари и општине имаду своја земљишта. Тражимо и то, да држава себи придржи право, да она контролише пољопривреду. Ми држави приписујемо дужност, да се она брине за подигнуће економског живота, ми од ње тражичо, да она настоји око тога, да се развија индустрија и пољопривреда, али једнако тражимо за њу и право, да она може обрађивати н. пр., ако неко мисли, да ће му боље родити, na ће имати нешто профита, да држава може онда прописати тому: ти ћеш садити оно, што ми требамо, а не што би било no твојем ћефу. Држимо, да држава Стенографске белешке

имаде дужности, да и за будућност води бригу и да узгаја омладину у том правцу, да не буде видела само некакову историју династија, папа, министара и т, д. него да буде способна за практични економски и социјални живот, јер она ће бити способна за политички живот до ипсо. Ми тражимо да буде наука облигатна и тражимо да свако дете добије прилике да се наобрази у свему што год његове способности дозвољавају. Многи би могао да постане инжињер, али, јер нема новаца, мора данас да постане рудар. Корисно је додуше и то, али он би можда могао користити много више на једном другом месту. Држимо да није одвише, ако се данас тражи барем 10 година облигатне науке у школама. До душе, требало би ствар у неколико променити. Неке партије које се буне противу школовања имају кадкада и право, ако се погледа на некоје школе у које деца полазе 5 и б година, јер се у петој и шестој години учи оно исто што je већ у другој и трећој већ научено. Онда разумемо да то тим људима није право. Зато треба да се школе тако уреде, да си свако дете може придобити неко опћенито знање, што би по нашем мнењу могло да буде у пет година а зато време би се могло разабрати какве способности оно имаде, па би се онда могло посветити оној науци за коју је најспособније. Све то, како рекох, и како још једанпут понављам, још из далека не значи социјализам, још из далека не значи реализовање наших последњих циљева; али то су све ствари, које су могуће у данашњем нашем поретку, то су ствари које би могле спремити један развитак који би нас водио до оних последњих циљева, који су наши, а који би могли постати и ваши; до циљева који би могли водити прогресу у једном. правцу да се избегну одвише крути сукоби, да се избегну велике жртве, које би настале иначе неминовно јер прелаз из овога поретка у један бољи поредак не може нико да спречи. И највеће заслуге- може си придобити онај који ће радити на томе да се прогрес изврши глатко, који ће порадити на томе да буде радништво могло разабрати да легалним пугем може да постигне оно што жели. Ако радништво буде могло разабрати да не треба да се лаћа којекаквих страшних средстава, које ће радништво довести до тога да tie ca више стрпљивости, али зато и са већом сигурности радити за оно што су циљеви не само радничке класе него и целога човечанства, онда fee бити добро, јер he циљ бити постигнут Поатредседник д-р Томљеновић: Реч има народни посланик г. Шуменковић. Д-р Илија Шуменковић: Господо, у низу говора у начелној дебати пласира се и мој говор. Ја одмах мораи да изјавим, да нисам претерани обожавалац парламентарних говора. Ja о њима имам оно мишлење, које је један француски Министар формулисао пре 20 година изјавивши једноме свом младом колеги од прилике ово: „Један парламентарни говор, ма колико био добар, могао је у најбољу руку да измени моје убефење, али никада није изменио моје решење о гласању.“ Ја мислим да и после мога говора као и пре њега, гласање ће бити онакво како партиски интереси, интереси партијске дисциплине налажу члановима појединих странака. Ја чак шта више налазим да мој говор није био потребан ни као говор једнога члана демократске групе, зато што су у име партије говорила ве"ћ позванија господа, —• господа чији су и глас и име много значајнији него ли моје име и глас. Али ја бих хтео, кад се решава једно овако крупно питање као што је питање Устава, да не изгледа да ми, чланови поје20