Rad ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca : I. Debata u načelu o Nacrtu Ustava

Стенографске белешке

25

Немачкој а у последње време и у Енглеској. Чини ми се Сиднејм Веб. И, господо, кад је то једна неоспорна чињеница, онда, мени се чини, она говори тако речито, тако изразито, да би сваки напор одма кога од присталица дводомога система био излишан да ќаже ма шта више у прилог такве једне установе: поделе нашег законодавног тела на два дома, односно у два тела. Разуме се, као и свака установа, као и свако тело тако и Народно Представништво, тако, и тај систем дводомни имао би и има да иде са духом вре.мена, и он тако и чини. Од некадашњег господског, као што је био горњи дом у Енглеској, и општннског односно доњег дома у Енглеској поступно са духом времена за развијање демократије, дошло се до те основне мисли, да у данашње време у главном један дом треба да буде взраз политичких струја у даном тренутку, да буде термометар, тако petin пулса, пулсирање срца народне душе, а други треба да тај часовник у колико je могуће регулисава, да буде у КO.IИКO je могуће трајнији носилац, провсфач мисли, тежња, интереса, дотичиог народа, односно дотичне државе. Господо, ja вам свраћам пажњу, такођер, на једну чињенпцу која није за пренебрегавање и преко које озбиљни јавни радници не могу и не треба да префу лака срца, а то је, да је у Француској, која је као што знате демократска држава, која је свој данашњи режим очувала и под њим се нормално развијала пуних 50 година, нормалније него икада дотле, да је у Француској други дом, сенат, био тај, који је највпше учинио и за одржавање републике n исто тако за морално и корисно развнјање државних послова у њој. Moje je уверење. да би установа два дома код нас поврагила веру у представнички режим, чији је углед баш код нас за последње две године прилично попустио. Moje je уверење исто тако, да би тај дводоми систем дао нашем народу могућност, да у један од тих домова шаље млађе, енергичније, пуне полета јавне раднике, који би као што вам рекох, били извидница, тако рећи, политичког и друштвенога а у други од њнх сталоженије, стручније, озбиљније људе, који би регулисавали, у колиќо је то могуће, онај полет, ону бујност, ону снагу, и из та два упоредна рада, по моме дубоком уверењу, изашла би једна која би била врло Kopnena за нашу земљу. А моје је исто тако уверење да би у томе и таквом организовању и све странке u друштвени интерес, кад сарађују у обадва тела тога дома, а и дошло би и до« Ре до тога неминовно, као што је и у другим земљама дошло до тога, да ће се n у најкрајњој левици, ипак у њеноме кругу, као и У најкрајњој десници осетити, да и ту има и једне левице и једне деснице, да и у овој десницн има такође једне левице, и онда ће бити добро да и за десницу и за левицу буде места у Народном Представништву, јер је моје уверење такофе да ће Народно Представништво, право народно представништво моћи одговарати својој великој тешкој задаћи само тако, ако у њему буду представљане све струје, сви ветрови, све тежње које се у нашем народу осећају. Господо, ја долазим на једно од најделикатнијих и од најтежих питања, којим се бави нацрт устава владе г. Пашића, и које је било предмет најдужих и најживљих дискусија и у нашој штампи, и за време самога избора за Уставотворну Скупштину, које је још и данас предмет највеће и најозбиљније бриге свих нас. To je питање; како ће се унутра ррганизовати наша држава? У том погледу нацрт устава Стеиографске белешке

владе г. Пашића no мом дубокол! j верењу одговара и потребама и интересима наше земље и нашега народа. Господо, ми смо се ујединили после тешких жртава, после огромне борбе, после многих идеалисања, после страшног трпљења, у једну државу. Ми смо се могли, господо, ја вас молим. да се о томе води најозбиљнији рачун, ми смо се могли и у унутра и споља ујединити у једну државу само зато, што смо сви ми, који смо на томе уједињењу радили, мислили n мислимо и данас да смо ми један народ. Али, господо, да држава постане државом, потребно је не само да само тај народ тако мисли и каже, него je потребно, да то исто тако призна и увиди n међународна заједница, да то призна оно велико друштво, у коме je дотична држава један члан, И, господо, толl великом друштву, тој међународној заједници, ми смо сви без икакве резерве тврдили, а то смо чннили сигурно за то што смо мислили, да је то такб, да смо ми један народ, и да ми хоћемо да будемо једна држава, и као такав један народ, и као таква једна држава, ми смо се, да се трговачким изразом послужим, протоколисали у друштву осталих држава. Кад је под јесен 1914 г. било неминовно очигледно за сваког нашег јавног радника, било у ондашњој Србији, било изван ондашњих граница њених, да ће да наступи дан борбе за „бити или не бити“, за опстанак наш, онда је ондашња српска влада, још 7. децембра 1914. год. учинила једну изјаву, коју је ондашња Народна Скупштина једнодушно примила и пред лицем целога света, а нарочито пред лицем ондашњих непријатеља, и у исто време и пред лицем наших савезника, изјавила, да ће она да се бори до последњег часа и до последњег војника и да ће се борити и не више за опстанак Србије, не више за опстанак оног дела народа, који се звао Србином, него да ће се борити до последњега часа, за ослобођење n за уједињење у једну државу целокупног нашег троименог народа. Влади je међутим за извршење тога и таквога програма у међународном животу била потребна једна сарадња, и ту сарадњу сасвим природно влада је одмах и врло брзо добила, у организовању Југословенсќог Одбора, који је отпочео рад иајпре у Риму, па затим у Паризу, Лондону и т. д., и који je био може се рећи једини део нашега подјармљеног народа, који је слободно могао да исказује своје мисли о нашем народном проблему. И тај Југословенеки Одбор, од свога првог чина, а то је представка енглеској влади од маја 1915 год., na до последњег дана, сарађивао je ca дотадашњом српском владом једино, искључиво на остварењу тога програма т. ј. на уједињењу целог нашег народа у једну државу. Ja, господо, нећу да вас замарам и нећу да вам читаи текстове свих изјава, које је у разним тренутцима Југословенски Одбор имао да чини. Али вас, господо, могу уверити, да су све те изјаве чињене у томе духу и у томе смислу, и да су све оне исго тако код свих наших пријатеља, а и код непријатеља на страни схватане, а један од најбољих доказа да их је тако схватао и сам наш народ, и синови нашега народа, који су се под туђом заставом борили у овоме рату, јесте то, како је се сам тај народ, како су се сами ти наши- борци одазвали према томе раду Југословенског Одбора у упоредном заједничком споразуму са краљевском владом Краљевине Србије. Према томе господо, и најглавнији чин, заједнички чин, који су извршиле Влада Краљевине Србије и Јогословенски Одбор, Крфска Декларација, састављена је у истом духу, уистоме смн-