Rad ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca : I. Debata u načelu o Nacrtu Ustava

IV. седница

7. фебруара 1921. године

енглеског посланства један докуменат. То је писмо Шпикера и извештај комисије за деволуцију. Из тога се документа види, како Енглеска успешно ради на деволуцији. (Д-р Лаза МарќжДк: Али после 150 година унитаризма). Ми нисмо народ од јуче. То показује цела наша историја. Ако су практичне потребе, које нешто траже, онда то вреди. Ако пофемо ми с тим уверењем, да нам је за поједине важне чинове потребно сто година унитарног живота, онда је то баш био главни аргуменат бивших аустријских противника. који су казали, да Југословени не могу се ујединити из историјских разлога. Ја не замерам господину Министру за Уставотворну Скупштину што нам није предложио неке дебеле „Motivenberichte“, како је то био обичај у старој Аустро-Угарској, јер ја мислим, да те „MotivenberichffiT сваки од нас носи у својој души. (Мин. Правде, Марко Трифковић: Врло добро). Замерио бих му ипак само то, да нама није предложио извесне документе, који су од велике важности за наш рад. Таква су документа најпре она, која се тичу нашег административног урефења. Свима је вама ваљда познато, да је Уставна комисија била готово по свима југословенским земљама пречанским, и на том свом путу. могу рећи, она је сабрала један јединствени материјал што се тиче административних прилика у нашој земљи. Ми нисмо организовали никакву анкету, него смо ишли од човека до човека и испитивали, какво они имају мишљење о устројству наше државе Тај материјал ми смо прикупили и он би могао да да изврстан материјал о административном стању наше земље. Ја се врло радујем, да су пали некадашњи централистичкп назори о урефењу наше државе'. Пао је префашњи србијански симплицизам гледе урефења наше државе. И тако смо дошли од префашњег централизма управе до неке децентрализације. Главно je питање, господо, о коме ja хоћу овде да говорим, да ли Ре држава довољно бити јака. За мене једна ствар стоји, a то je да ми хоћемо да имамо једну јаку државу. Нефемо имати империјалистичку државу, него хођемо - више државу, која Ре бити изражај сарадње свију. Држава мора имати неку извесну јаку вољу, и у овако јакој држави не сллеју да буду слабе покрајине. Исто тако било би нам криво, ако бисмо ми хтели имати јаке покрајине, а слабу државу. Ја мислим, да 'треба, да нафемо један средњи пут гледе покрајипа, које треба по моме уверењу да буду утока свих локалних енергија, да би се све што је добро, у покрајинама сјединило, да би дошло до изражаја. Ми нећемо да се свафамо око аутономије. Ја мислим, да би то било врло штетно, ако се оперише с тим појмовима, јер они нису ни у колико ни сад, a не be бити ни доцније довољно Оно што ми хоћемо, то је нешто сасвим друго. Ми хоћемо да ове покрајине буду велике, да њихови делокрузи такофер буду широки, који се неће косити са државним законом, и да им ти делокрузи буду јасно оцртани. Ако ми казати шта be радити ове покрајине, како be радити, какви be бити ови покрајински одбори, покрајинске скупштине, шта be радити намесник, тиме beaio дати одговор на ово питање, шта je аутономија, а шта није аутономија и шта je централизација, а шта није централизација. Ради тога ја бих хтео само то да изразим, да би било врло штетно, ако би се бацале само велике речи. Покрајина треба да је географски обележена, и ту мени се чини да је владин пројекат ишао мало сувише путем како би казао префашњих српских округа. Српски окрузи не могу за нас бити меро-

давни, јер српски округ није ову велику задаћу извршио коју je имао да изврши, а после тога ми стојимо овде пред покрајинама друкчијим, што треба да имамо у виду. Кад се каже овде у владином нацрту, да је број покрајина толики, онда је тешко, да се пође ca тога становишта механичког. Ја нисам за племенске покрајине. Ja сам против њих. И ја имам такофер и мишљење својих бирача, који не траже, да ми сачувамо племенску Словенију, али хоћемо да дофемо с једном покрајином, која be моћи, да се развије и да постане велики Aioban фактор у држави. Исто тако ја мислим, да покрајине имају мало смисла, ако оне нису добро уређене и у томе погледу ja бих замолио, да се скупи графа гледе финансија покрајина. Јер ако покрајина нема финансијских средстава, она неће моРи да живи. Замолио би такођер, да нам се да графа, коју је израдила комисија за разграничавање. Ja мислим, да be то бити један врло важан посао, кад почнемо говорити о границама ових покрајина. Ту be бити великих потешкоћа, које ћемо морати да премостимо. Ми не идемо на то, да Устав пропадне, него да дофемо до једног ко.мпромиса. Ми сви морамо, господо, имати пред очима оно што је казао један енглески велики државник Бурке, у вменту, кад je било могуће да се спасе државно јединство англосаксонске расе. Он je казао: „Свака влада, сваки већи човечји успех, свака крепост и сваки паметни чин је основан на компромисима и на договарању“._ Није данас више добар Устав, који само гарантује политичку правду. Сви данашњи Устави су стварали само субјективна права, а вису налагали никакве дужности нити друштву, нити држави, ни појединцу. Ради тога, ми тражимо један Устав који be кодифицирати велике дужности, које има друштво и држава према појединцу, али који be имати такофер и одредаба о дужности појединаца npeiia друштву и држави. Не само дужност je, Beb и појам дужности налаже нам, да се ни држава, ни друштво не сме експлоатисати. Треба да буду предвифене друштвене мере, које онемогућавају економско експлоатисање. То што ми хоћемо. то је излаз из овог друштвеног хаоса, у коме ми данас живимо. А тај be се хаос реформисати само тако, ако буду организоване јаке групе у држави. Ми овде не говоримо у име неке будуће „сељачке државе“, него у смислу организације занимања у друштву. Нека се слободно организују занимања у држави и ове оргавизације створиће ред у држави. Овде се говорило и о горњем дому. Ја овде Heby да говорим, да ли је потребно, да имамо један или два дома, али мислим, ако ми створимо један горњи дом, који је потпуно сличан саставу доњега дома, онда ја не знам да ли би то било од особите користи. Тада би били исти људи и исте странке и у једном и у другом дому. Ако се горњи дом xobe да уреди као у Чешкој, да у сенату седе исте странке, онда га не треба ни предвифати. У осталом о томе морате ви мислити, јер у осталом то и не зависи од нас. Ако се прихвати начело горњега дома, онда морате мислпти на то, да оним економскил! групама, које су данас организоване и које не могу у Скупштини до-ћн до речи, овако организовани дом дадне реч. Ја свршавам. Будите, господо, уверени, да смо ми само дошли из далње Словеније у престолницу осведочени, да ми, као западни део нашега народа и чувари државнога и народнога јединства, нећемо никакав племенски сепаратизам. Ми знамо, како би било то опасно, нарочито због тога, што