Rad ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca : I. Debata u načelu o Nacrtu Ustava

38

V. седница 8 фебруара 1921. године

те околности, ни у ком случају се постанак државе Срба, Хрвата и Словенаца не може схватити као резултат једног историјског процеса развитка националне свести. То није тачно. Држава Срба, Хрвата и словенаца постала је, и то је једино тачно, као један од узгредних продуката светског рата. Словенци и Хрвати приступили су до душе с одушевљењем уједињењу са Србијом; али не с тога што су били свесни да су они са Србима један исти народ него што је то уједињење значило за њих ослобофење од њима мрске, деспотске и реакционарне аустро-угарске монархије. Уједињење са Србијом значило je за њих ослобођење од националног, политичког и економског ропства од туђинаца. И било је очекивати од меродавних фактора нове државе Срба, Хрвата и Словенаца, да ће једном. разумном и паметном политиком надокнадити оно што се деценијама пропустило и да ће се заложити свим снагама да се што пре створе све оне материјалне погодбе под којима ће се развити свест о националном јединству, љубав и воља за јединство. Јер ако и може бити спора кад је у питању јединственост народа Срба, Хрвата и Словенаца, једно је ван сваког спора, наиме: да Срби, Хрвати и Словенци имају свих услова да под нарочитим погодбама, у току историјског развитка, постану несумњиво јединствен народ. А јединственог народа, господо, нема, ако се јединство не заснива на свести, на осећањима, на љубави и вољи за јединством. Тих елемената није било, у сваком случају није било у довољној мери, у доба кад је постала држава Срба, Хрвата и Словенаца. (Чује се: Није тако). На жалост, сасвим јо тако. Требало.Је, господо, да се све снаге заложе у том правцу да се што пре створе они елементи без којих нема и не може да буде народног јединства. Ако посматрамо развој прилика у Југославији са гледишта народног јединства од почетка до данас, какво разочарење, господо! У место да се за ове две године водила политика народног уједињења, народног спајања и стапања у једно, водила се на жалост, политика народног разједињавања, политика одвајања и цепања. И само онај који жмури пред фактима може пореХи жалосну истину, да се идеја народног јединства налази данас у тешкој кризи и да се ми данас налазимо много даље од народног јединства него пре две године. То су жалосна, али истинита факта која треба на овом месту отворено и слободно констатовати. Основно обележје те фаталне политике, која je за ове две године вођена у Југославији, јесте форсирање централистиЧког урефења наше државе. Та фатална политика заснована је на једној скроз погрешној претпоставци, на име: на претпоставци да су нарсдно јединство и централистичко уређење државе једна иста ствар. Идентификовале су се две сасвим различне ствари, два сасвим различна појма, јер је појам народног јединства, господо, појам једне категорије, а државно уређење појам сасвим друге категорије. Народно јединство може се манифестовати у најразноврснијим облицима државног урефења. Господа која су форсирала централистичку политику из Београда и чији је најизразитији експонент био ѓосподин Светозар Прибићевић, то нису хтели да схвате и они су прави кривци за сву тешку кризу у којој се налазимо; они су били ти који су рушили у место да изграђују народно јединство. Политика форсирања централистичког уређења наше државе сасвим природно изазвала је тумачење да се иза ње врло вешто крију хегемонистичке тежње србијанске или бол>е да кажем српске буржоазије и

такве тежње, сасвим природно, по закону акције и реакције, који у главном важи и за социалне феномене, изазвале су и контра тежње и тако су се створиле разноврсне тенденције, које су за све две године раздирале и још увек раздиру наше народно јединство. Ja вас подсећам на један карактеристичан факат да je г. Степан у своме предлогу Народном Већу у доба кад је стварана ова држава говорио о једном народу са три племена, а данас он пледира не само за народни него и за државни хрватски индивидуалитет. То је последица фаталне политике која je вођена из Београда. Стјепан Радић овакав какав је, плод је и дело политике, чији је типични репрезентант Светозар Прибићевић. (Председник: Онда сте и ви били централисте). Нисмо били, нити he мо бити централисте кова Господина. Светозара Прибићевића. Ако се запитамо, господо, конкретно, па у чему се састојала сва та деструктивна дејства све политике, која је довела до ове тешке кризе у којој се данас налази народно јединство, можемо одговорити ово: многобројни су и многоструки узроци незадовољства у свима деловима нашега народа које је створила реакционарна, антинародна и антидржавна политика која je за ове две године вођена у Југославији. Пре свега, ако посматрамо развој унутрашњих политичких прилика, шта видимо? У крајевилlа који су били под аустријском монархијом још одмах првих дана после тако званог ослобођења, завладао је исти реакционарни курс, који је владао и под аустријском монархијом. Цензура, страховита и дивља, с једне стране, забрана свију зборова на којима је народ могао слободно да се окупи и искаже своје мисли и осећања, с друге стране, беснеле су у читавој земљи, а нарочито у крајевима који су раније припадали аустријској монархији. И сасвим је природно да се тај народ после кратког времене почео да пита: па у чему се састоји то ослобофење, у чему се састоји та разлика између пређашњег и садашњег стања. И од видљивих знакова, народ је могао да констатује само Србијанску шајкачу место аустријске качкете. И то је одиста био скоро јеДини видљиви знак те промене, тог преврата након слома аустријске монархије. Уместо да се после слома Аустро-Угарске монархије прогласила апсолутна слобода штампе, збора, договора и удруживања, те да је народ у тим крајевима могао јасно увидети све преимућство једне националне државе, као што је требала да буде Југославија, над Аустро-Угарском монархијом као једном реакционарном деспотском монархијом, од свега тога народ ништа није видео. (Један глас: И ако није био припремљен.) Јест, господо, и ако није био припремљен, јер се народ за пуно јединство може да припреми само у слободи, а не у режиму „oбзнана“ и под кнутом. Само у најпотпунијој слободи може се паметним радом створити оно што се деценијама било пропустило. И они, који сматрају, да се насилним и механичким. путем може да надокнади оно што се у историји пропустило, ти се грдно варају. (Један глас: Ви демантујете сами себе). Јер, господо, основни елементи народног јединствајесу свесг, љубав и воЈва за јединством. А развијање тих елемената не спада у област механике, него у област педагогике и сви се они страшно варају који мисле, да механика може да замени педагогику. (Један глас: А диктатура пролетаријата ?) Да, ми проповедамо диктатуру пролетаријата, али то није влада мањине над већином, него владавина огромне већине раднога народа. То је тех-