Radničke novine

БРОЈ 233.

НИШ, НЕДЕЉА 28. ДЕЦЕМБРА 1914. ГОДИНЕ.

ГОД. XIV.

Радничке Новине ОРГЛН СРПСКЕ СОЦИЈАЛНЕ ДЕМОКРАТИЈЕ

УРЕДНИШТВО и АДМИНИСТРАЦИЈА НАЛАЗИ СЕ У ЦЈТАМПАНИЈИ „ГУТЕНБЕРГБрој 5 пара Излазе сваки дан

ПРЕД НОВИМ ПОГРЕШКПМП Наши пријатељи и савезници били су нас сахранили. „Новоје Времја" нам је било донело и посмртно слово. Положили су нас поред несретне Белгије и покрили лавором, да нам, тобож, олакшају тешку земљу која нас је притисла. И ми смо васкрснули против свих правила стратегије и тактике, на изненађење целога света, пријатеља и непријатеља наших, па чак и на изненађење наше Врховне Команде. И опет лаворови венци, само сада на нашу главу место на наше мртво тело. Славопојке из дана у дан стижу од истих оних који су нам слали тужбаљке и писали некрологе. И док преморени српски војник и не обраћа пажњу на те славопојке а од лаворовог венца кида лишће и простодушно га баца у ветар, мислећи с тугом на погинуле своје рођаке, браћу, очеве и болно-чежњиво чекајући дан мира, дан одмора, — дотле високи команданти и државници, под теретом лаворовог венца, који им је незаслужно стављен на главу, губе полако свест о тежини ситуације, о величини одговорности пред српским народом.

Цензура нам не дозвољава да искажемо све што мислимо, али ћемо ипак упутити неколика питања нашој Влади и Врховној Команди. Питамо их да ли воде довољно рачуна о живој снази народа, која је сада осетно смањена и чије даље смањивање, и у малим размерама, постаје опасно за земљу. Пита•мо их, исто тако, да ли смо ми учинили онолико колико су од нас савезници захтевали или и много више одтога: бачени смо били на жртвеник њихових најсебичнијих капиталистичких интереса и са жртвеника, полуизгорели, устали смо.

Не■ка промисле да не стоје пред

новим погрешкама

Питамо их и опомињемо нх на обазривост. Ако су им главе помућене од славе стечене потоцима крви народне, нека зађу по болницама где леже хиљаде - гдеумиру стотине без родитељск& неге. Нека зађу по домовима! села и заселака, вароши и варошица; нека тамо виде — и ваљда ће им се главе тада разбистрити, те ће и сами, попут целог овог света, завијеног у црно, рећи: Не више у крв !

НА БРЗУ РУКУ Уређено... ко у војсцн Прича нам један друг војнчк ово: Када је било одступање у највеНем јеку вратише се у пук два кааетана прве класе, који с\> били недавно рањени. Један је остао сакат у десну руку, други ром у једну ногу, да није могао ићи ни сто корака и то са штапом. Обојица су морали одмах да приме блтаљоне јер није имало старијих официра. — Дођосмо у Врховну Команду, веле, и јависмо се на преглед. Уђосмо код неког капепана што преписује акта на писаћој машини. Он нам важно рече да је отаџбина у опасности и да су сада потребни људи и с једном ногом и једном руком. Добро. Написаше, преписаше, заведоше и предадоше нам објаве. Дође већ и подне. — Пођосмо излазу али никако да изађемо. Излази то, брате, из оне велике куће, излази, излази : биће тако триста официра. Сваки наборао чело од брига и рада. Што ти је уређено, помислисмо. — Кренули смо се на пут. Стшгосмо до наше II армије, озебли, огладнели. Хвала богу, помислисмо, овде ћемо бар чај добити, да се мало загрејемо. У кујни затечемо једног капетана са вишим курсом. — Шта желе господа? пита он нас. — Па и ми смо дошли да се мало загрејемо. Биће ваљда један чпј , мислећи да је и он свратио с пута да се загреје. — Господо, достојанствено продужи он, ја сам шеф кујне и могу вам рећи да је ова кујна за војводу и за нас. Затим, ви треба да стигнете што пре у команду, пошто је ситгуација веома озбиљна и не само један човек већ и пола човека, око смем тако рећи, потребно је и може утицати на исход борби. — Што ти је све уређено код нас, размишљасмо идући ка Лазаревцу... ко у војсци!

2. Енглеска и Немачка Центар садашњег светског рата треба тражити у енглеско-немаччом сукобу. Ове енглеско-немачке супротности заоштриле су до крајњих голница и односе између АустроУгарске с једне стране и Србије и Русије с друге, и на крају крајева изазвале светски пожар. Најновија колонијална политика крупних, капиталистичких држава отпочела је 1880 годнне. Енглеска је за последњих 30 годипа завладала територијом која по површини превазилази сву Европу. Она беше царица на мору, и стога у току дугог времена могаше без икаквих сметњи да проширује своје колонијалне владавине. И она је то у толико више освајала у колико су и Немачка, Француска и Америка проширивале више или мање своје колоиије. Али све веНа и већа конкуренција немачке индустрије, све јаснија и звучнија нота немачке светске политике и систематски развитак немачког маринизма приморале су Енглеску да добро начуљи своје уши и да јако напрегне своје очи. Енглеска почиње да гледа у грађењу Багдадске железнице велику опасност за своју владавину, јер ова велика, еветска железница довела би у везу Цариград са Персијским Заливом и тиме би била доведена у кризу њезина најдрагоценија колонија Индија. Енглеска је пак пројектовала да споји Индију са Египтом али томе је сметала опет Немачка својим јачањем у Месопотамији. Немачка је тежила у Азију, да се обезбеди својом сопственом сировином: памуком, гасом, и т. сл. А Енглеска се збогтогау 1912—13 години одрекла суделовања у грађењу Багдадске железнице. Њу је почело све осетљивије да узнемирава појачање немачког утицаја у Турској и истицање Вилхелма у улози прнјател^а панисламизма, јер у Индији и Египту набраја се око 70 милиона мувлимана. И, фактички, јачање и утврђивање немачког утицаја у Турској и снажење последње озбиљно је претило Египту и Суецком Каналу, Персијском Заливу и Индији. Алгесираска конференција, која се завршила онако незгодно за Енглеску, подстакла је Енглеску да се приближи Русији. Кад је отпочело одмах за руском револуцијом буђење Азије: Турске и Персије а затим и Кине, које не беше у интересу режима Енглеске, Русије и Француске, јер би оно још већма узбунило духове исламизма у Мароку, Иидији, Египту, Сирији и Персији, дало је то повода Енглеској да одмах регулише своје односе са Русијом и да се са њом споразуме односно Персије. Енглеска је престала да потпомаже Турску, убедивши се да је она престала да буде њен чувар путева за Индију, шта више она је се све више и више претварала у оруђе свет-

I ске немачке политике. Ова појава је и изазвала енглеско-руски пројекг у Ревалу (1908) о аутоиомији Македоније... Супротно свему тоие Немачка је тежила да још више појача свој утицај у Турској и да искористи младо-турску револуцију -за своје сопствене интересе...

ЗД РАЈБЕНИКЕ — ОД ЗЛА НА ГОРЕ Како смо сазнали надлежни се носе мнцшу да одељење за заразне болести из болнице код „Ћеле Куле“ преместе у IX резервну болницу, у згради новог казненог завода. Кад се хоће неки посао да ради, за њега мора бнти разлога. У овом акту ми не видимо ни један разлог који би говорио за, а против такве на.мере навешћемо само неколико разлога: Зграда новог казненог завода скоро је сазидана, потпуно је влажна и због тога опасна за становање и здравих људи. Пећи за грејање соба нема, јер је зграда зидана за парно грејање. Сада се помажу привременим пећима, које су тако незгодно намештене, да се при најмањем ветру собе напуне димом, да је немогуће у њима опстати. Ваздух, који је најпотребнији болесницима са инфекциозиим болестима и реконвалесцентима, у собама је недовољан, услед неспроведене вентилације, а прозори су на самој згради из непојмљивих разлога шталски, непрактични за отварање и окренути северу, тако да сунчани зраци по готову никад у собе недопиру. Напослетку, оно што је најнужније за зграде где има живих људи, оделења за вршење нужде нема, као ни купатила. Кад се овоме дода да у истој згради издржавају казну осуђеници пожаревачког казненог зевода, међу које би се зараза унела, а тиме створио расадник заразних болести, угушење којих стало би државу на стотине хиљада динара — онда збиља не виднмо разлога зашто би од зла стварали горе кад је и сам наш посланак друг Кацлеровић питањем упућеним Господину Министру Војном утврдио да зграда IX резервне болнице уопште није за људе?!

ИИЧКА И ШШЈША ПОЛИТИКА ЕВРОПСКИХ ДРЖАВА ( 1 ) Једна од најважнијих историских појава савременог капиталистичког режима јесте да капиталистичке државе варварски и насилнички заграбе и завладају свима новооткривеним земљама на земљиној кугли и свима земљама које су закасниле у свом развићу или су, пак, слабе да се сачувају од страног продирања. Та тежња за завлађивањем јавила се још у XVI веку, а с брзим