Radovi iz fiziološkog zavoda

5 ИВАН ЂАЈА

требно је одредити максимални енергетски промет што га је

кадар дати организам који мирује, без обзира на то колико

је времена организам подобан издржати тај високи промет. Методом коју сам употребљавао промет је мерен у размацима. од десетак минута у средњу руку, па се њоме може открити максимум који би трајао тај размак времена. У случају да животиња, стављена на ниску температуру почне давати један

максимум који траје врло мало, минут два, па стане одмах

опадати, онда, разуме се, тај максимум не би могао бити запажен мојом методом. Али сама та чињеница да је промет у опадању, привукла би пажњу те би у другоме огледу животиња била стављена на нешто вишу температуру, на којој би се онај максимум или њему блиска вредност дуже одржала. У осталом, у тражењу врхунског промета нисам наилазио на

тешкоће, јер након неколико огледа, као што ће се даље

видети, утврди се температура и прилике у којима хладноћа постепено савлађује организам. У тим погодбама нема сумње

да организам развија максимум своје термогене моћи против

хипотермије која му прети. Добивени максимум у тим приликама махом траје доста дуго да би се у неколико мерења могао утврдити методом респирационе калориметрије коју сам употребљавао.

Максимална вредност метаболизма који није ограничен у времену не може превазића капацитет варења. На против, у времену ограничен максимум, као и максимални мишићни рад, може, вероватно, превазићи тај капацитет, и тада је јасно да организам троши своје резерве те већи због тога такво стање не представља равнотежу и мора бити ограниченог трајања.

Као што рекох, тај максимални промет енергије који сам почео изучавати односи се на организам који мирује. Развитком мишићнога рада добило би се друга вредност промета. Било би интересантно упоредити те две вредности и видети у коме односу стоје. Интересантно је да животиње, па и човек, ве повећавају своју термогенезу у борби против хладноће инстинктивним вољним мишићним радом, већ гледају да што више смање своје губљење топлоте, коју им даје метаболи3am мировања, познатим смањивањем своје слободне површине (савијање у клупче, згуреност) и смањивањем моћи губљења топлоте своје површине (растреситост перја у тице која зебе).