Ratnik

ЕВОЛУЦИЈА ИДЕЈА О НАПАДУ И ОДБРАНИ 23

развијајући при томе максимално артиљеријско дејство а пешадију употребљавајући што мање, при чему је сваки војник имао вршити тачно предвиђени и одређени му посао.

Употреба артиљерије овако се имала изводити:

Бомбардовање на широком фронту и на великој дубини, а потом, после неколико часова, повећање интензитета против нападне тачке не престајући са ватром против осталих тачака. После јуриша продужује се гађање позади и на боковима нападне гоне. У истом времену, или уопште неколико сати доцније, поновно концентрисање против неке друге тачке фронта која се намерава освојити, а потом напад против те тачке.

На самом фронту напада сви се калибри употребљују против пешадијских ровова, подразумевајући ту оне у првој линији; гађања по дубини обухватају први.и други положај, али тукући зоне више са уским ракљама него ли са тачно регулисаним гађањем; тако се радило чак и при тучењу непријатељских батерија. За време самог напада, контра-батерије неће тежити рушењу него неутрализацији непријатељске батерије средством гађања зрнима са гасовима, те да послужиоци буду ометени у послуживању оруђа.

Пешадија ангажује само делове стриктно потребне за постигнуће жељеног циља. То се лепо види из инструкције 10. баварске пешадијске дивизије (од 11. маја 1916. год.)

„Задатак пешадијске јединице у нападу састоји се у овоме: дочепати се извесног дела утврђених непријатељевих организација израније тачно одређених по фронту и дубини, одржати се под интензивном артиљеријском ватром одбијајући непријатељеве контра-нападе. Тога ради пешадија мора бити јако ешелонирана по дубини. Наступање преко одређене границе оправдано је само у изузетним случајима. Делови новог положаја, истакнути јако у односу на општу линију положаја, привлаче на себе непријатељеву артиљеријску ватру и контра-нападе, а са тиме лако долази и до повлачења“.

Нападни фронт пешадијске дивизије износи свега 1000 до 1200 метара, а код Француза 1500 до 2500 метара. Ова разлика произилазила је услед мање јачине немачких чета, снабдевених и са мање оружја, затим због издвајања група раденичких и за ношење муниције и материјала.

Растојање између стрелаца износило је по 4 метра.

Нападне јединице морају се паштити да изманеврују француске отпорне центре опкољавајући их провлачењем кроз дефиловане или мало тучене зоне, тако да их потом могу напасти с бока и леђа. Освајање положаја исто тако имало